Maria
Theresia von Österreich (* 13. Mai 1717 in Wien; † 29. November 1780 ebenda) war
eine Fürstin aus dem Hause Habsburg. Die regierende Erzherzogin von Österreich und Königin u. a.
von Ungarn (mit Kroatien) und Böhmen (1740–1780)
zählte zu den prägenden Monarchen der Ära des
aufgeklärten Absolutismus. Sie erreichte 1745 Wahl und Krönung ihres
Gatten Franz I.
Stephan zum römisch-deutschen
Kaiser und wurde, obwohl nicht selbst gekrönt, fortan als Kaiserin tituliert.
Nach dem Tod ihres Gatten im Jahre 1765 folgten diesem ihre Söhne Josef II., den sie 1765 zum Mitregenten in
den habsburgischen Erblanden ernannt hatte, sowie Leopold II. als römisch-deutsche Kaiser. Ohne
eigene Hausmacht und
ohne nennenswerte militärische oder politische Begabung widmete sich Maria
Theresias Gatte Franz Stephan vor allem der finanziellen Absicherung der
kaiserlichen Familie – womit er sehr erfolgreich war; die Regierungsgeschäfte
führte seine Frau allein.
Maria Theresia musste unmittelbar nach Antritt der
Herrschaft den Österreichischen Erbfolgekrieg bestehen. Zwar büßte sie Schlesien an Friedrich II.
von Preußen ein,
konnte aber alle weiteren Habsburger Besitzungen wahren. In der Folge betrieb
sie eine umfassende Reformpolitik in verschiedenen Bereichen. Dazu gehörten die
Staatsorganisation, das Justiz- und das Bildungswesen. In der
Wirtschaftspolitik verfolgte sie eine neuere Form des Merkantilismus. Im Sinne des Aufgeklärten
Absolutismus wurde die
Bedeutung der Stände und partikularen Kräfte zurückgedrängt und dadurch der
Zentralstaat gestärkt. Außenpolitisch suchte Maria Theresia den Ausgleich mit
Frankreich. Nach dem Siebenjährigen
Krieg musste sie
endgültig auf Schlesien verzichten. Im Zuge der Ersten
Polnischen Teilung erwarb
sie Galizien. Nach dem Tod ihres Ehemannes machte sie ihren Sohn Josef zum
Mitregenten, allerdings erwies sich auf Grund unterschiedlicher politischer
Vorstellungen die Zusammenarbeit als relativ schwierig.
Frühe Jahre
Erzherzogin Maria
Theresia Walburga Amalia Christina von Österreich erblickte am 13. Mai 1717 als
zweites Kind von Kaiser Karl VI. und seiner Gemahlin Elisabeth Christine von Braunschweig-Wolfenbüttel in Wien das
Licht der Welt. Nach drei Töchtern und einem früh verstorbenen Sohn blieb
Kaiser Karl VI. der letzte männliche Nachkomme des österreichischen
Zweiges des Hauses Habsburg.
Zur Sicherung der
weiblichen Erbfolge hatte Karl VI. darum schon im Jahre 1713 die Pragmatische
Sanktion erlassen.
Diese bestimmte zum einen, dass das Land nicht durch Vererbung gespalten werden
durfte, und zum anderen, dass seine älteste Tochter im Falle des Fehlens eines
männlichen Thronfolgers seine Nachfolge antreten konnte. Er hob so die Erbfolge des Salischen Gesetzes auf, welche die Nachfolge von
Töchtern ausschloss.
Maria Theresia
erhielt die übliche gute Erziehung für weibliche Nachkommen des Erzhauses, wurde
jedoch nicht explizit auf die Rolle einer Thronfolgerin vorbereitet. Ihre Amme und
Erzieherin (Aja) war Gräfin Karoline
von Fuchs-Mollard, genannt die
Füchsin, die nach dem Tod ihres Mannes Christoph Ernst Graf
Fuchs im Jahr 1728 die Aja der beiden Erzherzoginnen Maria Theresia und Maria Anna wurde.
Wie bedeutend Karoline von Fuchs-Mollard war, wird daran deutlich, dass sie als
einzige Nichthabsburgerin in der Kapuzinergruft bestattet wurde.
Maria Theresias
Erziehung konzentrierte sich vor allem auf religiöse Themen, was ihre späteren
Entscheidungen wesentlich beeinflusste. Dass sie Religion als wichtig ansah,
verband sie mit ihren Vorgängern und unterschied ihre Politik von der ihrer
beiden Nachfolger. Die traditionell gute sprachliche Ausbildung umfasste
Unterricht in lateinischer, italienischer und französischer Sprache. War noch
unter Leopold I. Italienisch die bevorzugte
Sprache im Kaiserhaus, zog Maria Theresia das Französische vor und verkehrte
auch mit ihren Kindern vor allem auf Französisch. Die Mängel ihrer Erziehung
beschrieb Maria Theresia selbst in ihren politischen Denkschriften 1750 und
1755: „Die zu Beherrschung so weit schichtiger und verteilter Länder
erforderliche Erfahrung und Kenntnis um so weniger besitzen zu können, als mein
Herrn Vattern niemals gefällig ware, mich zur Erledigung weder aus auswärtigen
noch inneren Geschäften beizuziehen noch zu informieren: so sahe mich auf
einmal zusammen von Geld, Truppen und Rat entblößet.“
Heirat und Familie
Angesichts des
bevorstehenden Erbes wurde die Frage der Vermählung Maria Theresias ein
wichtiges Thema der europäischen Politik. Verschiedene Heiratskandidaten wurden
erwogen. Dazu zählte ein Sohn Philipps V.
von Spanien, der spätere Karl III.
von Spanien. Dagegen sprachen sich Großbritannien und die
Niederlande aus, die eine Störung des Mächtegleichgewichts befürchteten und
deswegen nur einen Gatten aus einem weniger mächtigen Haus akzeptieren wollten.
Daher fiel die
Entscheidung auf eine Ehe zwischen Maria Theresia und Franz
Stephan von Lothringen. Er lebte schon lange am Wiener Hof, wodurch
Maria Theresia und er sich kannten und mochten, und Kaiser Karl war ihm
ebenfalls nicht abgeneigt. Die Heirat fand am 12. Februar 1736 in Wien statt.
Im Rahmen der europäischen Gleichgewichtspolitik musste Franz Stephan auf seine
Herzogtümer Lothringen und Bar verzichten
und erhielt nach dem Aussterben der Medici das Herzogtum Toskana.
Das Paar verband eine
tiefe Zuneigung, auch weil sie sich bereits vor der Ehe schätzten. Die Ehe war
durchaus glücklich, obwohl Franz Stephan verschiedene Affären hatte. Zu seinen
Favoritinnen zählten unter anderem Gräfin Colloredo, die Frau des Vizekanzlers,
Gräfin Palffy, eine Hofdame seiner Gattin, und Fürstin Maria
Wilhelmina von Auersperg, eine Tochter seines Erziehers und Freundes
Graf Wilhelm
Reinhard Neipperg. Aus der ehelichen Beziehung gingen sechzehn
Nachkommen hervor. Unter ihnen waren die beiden zukünftigen Kaiser Josef II. und Leopold II., der Kölner Kurfürst Maximilian
Franz und Marie Antoinette, die durch ihre Heirat
mit Ludwig XVI. Königin
Frankreichs wurde. Maria Theresia umsorgte ihre Kinder teilweise
überfürsorglich. Dies
schloss ein strenges Schulungsprogramm nicht aus, welches die Mutter persönlich
für ihre große Kinderschar ausarbeitete. Der Stundenplan umfasste Tanzstunden,
Theateraufführungen, Geschichte, Malen, Rechtschreibung, Staatskunde, ein wenig
Mathematik und das Lernen von Fremdsprachen. Die Mädchen wurden zudem in
Handarbeiten und in der Konversationslehre unterwiesen.
Regierungsübernahme
Nach dem Tode ihres
Vaters im Jahre 1740 war Maria Theresias Nachfolge auf den Thron trotz des
Anrechts darauf, das sie durch die Pragmatische
Sanktion erhielt,
gefährdet. Zu Beginn ihrer Regierung stützte sich Maria Theresia weiter auf den
Beraterstab ihres Vaters, der unter anderem den Obersthofkanzler Philipp Ludwig Wenzel von Sinzendorf aus Hummerstein, den
Hofkammerpräsidenten Thomas
Gundacker Graf von Starhemberg und
den Konvertiten und Geheimen Staatssekretär Johann
Christoph Freiherr von Bartenstein umfasste.
Maria Theresia äußerte sich rückblickend nicht sehr positiv über die meisten
ihrer Berater: „Alle meine Mitarbeiter ließen, statt mir Mut zuzusprechen,
diesen gänzlich sinken, taten sogar, als ob die Lage gar nicht verzweifelt
wäre. Ich allein war es, die in allen diesen Drangsalen noch am meisten Mut
bewahrte, im kindlichen Vertrauen und oftmaligen Gebet Gottes Beistand anrief.“ Bartenstein indessen nahm sie
ausdrücklich von dieser Kritik aus, betonte sogar, „daß ihme allein schuldig
die Erhaltung dieser Monarchie. Ohne seiner wäre Alles zu Grund gegangen.“
Österreichischer
Erbfolgekrieg
Obwohl ihr Vater
alles versucht hatte, der pragmatischen Sanktion in Europa Anerkennung zu
verschaffen, wurde diese nach seinem Tod in Frage gestellt. Das Haus Wittelsbach begründete
seinen Erbanspruch auf ein Testament von Ferdinand I. aus dem Jahr 1543. Das sächsische
Königshaus meldete Ansprüche auf die böhmische Kurwürde an. Auch der Preußenkönig Friedrich II. berief sich auf alte
Überlieferungen, um seinen Anspruch auf Teile Schlesiens zu legitimieren. Aber
vor allem sah er die unsichere Lage in Österreich als günstig an, um seinem
Reich Schlesien hinzuzufügen. Auch Frankreich neigte zum Krieg gegen
Österreich.
Maria Theresias
unsichere Lage als Thronerbin ausnutzend, begann Friedrich II. von Preußen
(1712–1786) noch im Jahre des Todes Karls VI. durch den Einmarsch in Schlesien den Ersten
Schlesischen Krieg, der bis 1742 dauerte. Gleichzeitig musste Maria
Theresia den Österreichischen
Erbfolgekriegbestehen. Ihr gegenüber standen Bayern, Spanien,
Sachsen, Frankreich, Schweden, Neapel, die Kurpfalz und Kurköln, deren
Herrscher alle Anspruch auf mindestens Teile des Reiches geltend machten.
Unterstützung fand Maria Theresia nur durch ihre Verbündeten Großbritannien und
die Niederlande. Ihr Ehemann trat schon zu Kriegsbeginn für einen Ausgleich
ein. Doch trotz der für sie verzweifelten Lage hat Maria Theresia, wie sie
später schrieb, „herzhaft agieret, alles hazadieret und alle Kräfte
angespannt.“ Durch
diese unterschiedliche Herangehensweise drängte sie Franz Stephan in dieser
Zeit weitgehend ins politische Abseits.
Ein Lichtblick für
sie war, dass aus Anlass ihrer Krönung zur Königin von
Ungarn die
ungarischen Stände ihr eine Unterstützung von 20.000 Soldaten zusagten.
Im Heiligen Römischen Reich Deutscher Nation sah die Sache indes anders aus.
Erstmals seit Jahrhunderten konnte sich das Haus Habsburg bei der Kaiserwahl
nicht durchsetzen. Stattdessen wurde der Wittelsbacher Karl VII. gewählt. Seine tatsächliche Macht
war allerdings trotz der Kaiserwürde gering. Bereits einen Tag nach seiner
Kaiserkrönung in Frankfurt am Main im Februar 1742 wurde seine Hauptstadt München von
den österreichischen Truppen erobert. Maria Theresia musste im selben Jahr im Frieden
von Breslau Schlesien
und die Grafschaft Glatz an Preußen abtreten. Der
eigentliche Erbfolgekrieg war damit aber noch nicht beendet.
1743 gelang es den
Truppen Maria Theresias, Prag von den die Bayern unterstützenden Franzosen zu
befreien. 1744 griff Friedrich II. von Preußen erneut an und brach den ein
Jahr andauernden Zweiten
Schlesischen Krieg vom
Zaum. Nach preußischen Siegen musste Maria Theresia 1745 imVertrag von
Dresden den
Verlust von Schlesien bestätigen. Der österreichische Erbfolgekrieg selbst
verlief damit wenig erfolgreich, allerdings hatte die österreichische Seite
auch keine schweren Niederlagen hinzunehmen.
Ein politischer
Erfolg war nach dem Tod Karls VII. 1745 die Durchsetzung der Wahl von
Franz Stephan zum Kaiser des Heiligen Römischen Reiches Deutscher Nation. Maria
Theresia nannte sich von da an auch „Römische Kaiserin“, ließ sich aber
aufgrund ihrer mehrfachen eigenen Königswürde indessen nicht formal zu einer
solchen krönen, obwohl dies für Kaisergattinnen seit der Krönung Kunigundes im Jahr 1014 Brauch war.
Der Erbfolgekrieg
endete 1748, nachdem beiden Seiten keine entscheidenden militärischen Erfolge
erzielen konnten, mit dem Frieden
von Aachen. Maria Theresia musste dabei noch einmal den Verlust
Schlesiens bestätigen, und das Habsburgerreich verlor außerdem die Herzogtümer Parma
und Piacenza und Guastalla an Philipp von Spanien. Trotz der starken
Bedrohung war es Maria Theresia damit gelungen, sich als rechtmäßige Thronerbin
Karls VI. zu behaupten.
Reformpolitik
Noch während des
Krieges richtete Maria Theresia ihr Augenmerk auf innere Reformen. Ihre
weitreichenden Änderungen wurden unter dem Namen „Theresianische Staatsreform“
bekannt. Der eigentliche Planer war anfangs der Verwaltungsbeamte Friedrich
Wilhelm von Haugwitz, seit den 1760er Jahren spielte Reichshofrat Wenzel Anton
Kaunitz eine
immer stärkere Rolle. Zu nennen sind auch der Kameralwissenschaftler Joseph
von Sonnenfelsund der Mediziner Gerard van
Swieten als
Reformator der Universität Wien.
Die Kaiserin scheute
sich nicht, bei ihren Reformen auch von Preußen zu lernen. Dies gilt etwa für
eine von den Ständen losgelöste Verwaltung, für die Militärreform und für die
Bildungspolitik. Getragen war die Politik vom Geist des aufgeklärten
Absolutismus. Maria Theresia selbst schrieb: „So ist ein Landesfürst
schuldig, zu Aufnahme oder Erleichterung seiner Länder und Unterthanen wie auch
deren Armen, alles anzuwenden, keineswegs aber mit Lustbarkeiten, Hoheiten und
Magnifizenz die einhebenden Gelder zu verschwenden.“
Ein roter Faden ihrer
Reformpolitik war, dass an Stelle der überkommenen und zersplitterten
ständischen Einrichtungen ein zentraler, absolutistisch regierter Staatsapparat
treten sollte.[10] Tatsächlich
wurde die Bedeutung der Stände und das Mitspracherecht des Adels in den
Erbländern während ihrer Regierungszeit immer weiter zurückgedrängt und
beschränkte sich schließlich im Wesentlichen auf die grundherrlichen Rechte.
Am Anfang ihrer
Reformen stand die Schaffung der Haus-, Hof- und Staatskanzlei als Behörde mit
vor allem außenpolitischen Kompetenzen, was 1742 erfolgte. Die eigentliche
Reformpolitik setzte dann nach dem Ende des österreichischen Erbfolgekrieges
ein, unter anderem auch, da angesichts der hohen Kriegskosten die Reform der
Staatsfinanzen besonders dringlich war, weshalb Maria Theresia die Erhebung
zusätzlicher Steuern für die Regierung und das Militär verkündete. Dies war der
Beginn einer grundlegenden Neuordnung des österreichischen Steuerwesens. Die
neue allgemeine Steuerpflicht erfasste zum ersten Mal auch Adel und Klerus und
ein allgemeines Kataster („Theresianisches Kataster“) wurde
eingeführt, das für die Finanz- und Wirtschaftspolitik wichtig war und als
Basis der Besteuerung diente.
Im Jahr 1749 wurde
ein Directorium
in publicis et cameralibus gegründet.
Es hatte politische und finanzielle Kompetenzen, die zuvor bei der Hofkammerlagen. Die österreichische und böhmische
Hofkanzlei ging
in der neuen Zentralbehörde auf, was die Regierung zentralisierte und stärkte.
Unterhalb der Zentralbehörden wurden in einer hierarchischen Struktur
untergeordnete Instanzen geschaffen. Für die einzelnen Länder, mit Ausnahme der
österreichischen Niederlande und Ungarn, wo sich die bisherigen ständischen
Einrichtungen halten konnten, wurden oberste Behörden und darunter eine
Kreisorganisation geschaffen. Diese diente auch als gewisser Schutz der Bauern
vor der Willkür der Grundherren. Die Kompetenzen des Direktoriums nahmen weiter
zu und umfassten ab 1756 auch die Rechte des Generalkriegskommissariats. Auf
Dauer erwies sich die Zentrale aber als zu schwerfällig, so dass 1761 die
Zuständigkeit für die Finanzverwaltung wieder ausgegliedert wurde. Die Behörde
wurde in Österreichische
und böhmische Hofkanzlei umbenannt.
Unter dem Einfluss
von Kaunitz wurde ein Staatsrat eingerichtet. Dieser sollte der
Beratung der Herrscher dienen, konnte aber auch Anträge an jene stellen. Dem
Staatsrat gehörten drei Mitglieder des Herrenstandes und drei Mitglieder des
Ritterstands oder Gelehrte an.
Heeresreform
Der Verlauf des
österreichischen Erbfolgekrieges hatte deutlich gemacht, dass die Armee
reformbedürftig war. Maria Theresia verdoppelte die Stärke ihrer Armee und es
wurde eine Heeresreform durchgeführt. Die Reform wurde vor allem von Leopold
Joseph von Daun, Karl
Alexander von Lothringen und Joseph
Wenzel von Liechtenstein geplant.
Dabei wurde aus der bislang kaiserlichen Armee ein österreichisches Heer. Die
preußische Armee, im österreichischen Erbfolgekrieg Gegner, wurde zum wichtigen
Vorbild. 1751 ließ Maria Theresia in Wiener Neustadt die Theresianische
Militärakademie errichten.
Die reguläre Armee
hatte eine Sollstärke von 108.000 Mann. Darin eingerechnet waren noch nicht die
Grenzsoldaten an der Militärgrenze in Südosteuropa mit zirka 40.000 Mann. Im
siebenjährigen Krieg zeigte sich, dass die Qualität der Armee deutlich besser
geworden war. Aus Anlass der siegreichen Schlacht bei Kolin im Jahr 1758
stiftete die Herrscherin den Maria-Theresia-Orden.
Als ziviles Gegenstück galt ab 1764 der Sankt-Stephan-Orden.
Justizreformen
In Maria Theresias
Zeit fielen bedeutende Reformen des Justizwesens. Die Organisation des Reichshofrates wurde verbessert und die
Monarchin schuf ein Höchstgericht, dessen Aufgabe es war, das
Recht in den österreichischen Landen aufrechtzuerhalten. Die Patrimonialgerichtsbarkeit der Grundherren wurde stark
eingeschränkt, ebenso die Kompetenzen vieler Stadtgerichte. Der Zentralisierung des Staates
entgegen standen die unterschiedlichen Formen der Rechtsprechung in den
verschiedenen Territorien. Maria Theresia ließ die Rechte der Länder im 1769
veröffentlichtenCodex
Theresianus sammeln.
Auf dieser Grundlage sollte eine Rechtsvereinheitlichung vorgenommen werden.
Sie führte mit der Constitutio
Criminalis Theresiana erstmals
ein einheitliches Strafrecht für alle Habsburger Länder – außgenommen Ungarn –
ein. Inhaltlich war es ganz vom überkommenen Recht geprägt. Aufklärung und
Naturrecht spielten noch keine Rolle. Erst 1776 unter dem Einfluss ihres Sohnes
Josef wurde die Folter abgeschafft.
Bildungspolitik
Eine wichtige Rolle
spielte die Bildungspolitik. Abt Johann
Ignaz Felbiger, ein Augustiner-Chorherr aus Schlesien, der von Friedrich
II. nach Österreich geschickt worden war, übernahm eine bedeutende Rolle. Im
Jahr 1760 wurde mit der „Studien- und Bücher-Zensur-Hofkommission“ eine
zentrale Behörde für die Bildungspolitik geschaffen. Maria Theresia regelte den
Schulbetrieb durch Einführung der Unterrichtspflicht in der Allgemeinen
Schulordnung für die deutschen Normal-, Haupt und Trivialschulen in sämmtlichen
Kayserlichen Königlichen Erbländern (unterzeichnet
am 6. Dezember 1774). Auf dem Land wurden einklassige Volksschulen für die
sechs- bis zwölfjährigen Kinder eingerichtet.
Beim Tod von Maria
Theresia bestanden bereits 500 dieser Trivialschulen. Allerdings gelang es
keineswegs, alle Kinder zu unterrichten. Die Zahl der Analphabeten blieb
relativ hoch. In den Städten richtete man Hauptschulen mit drei Klassen ein.
Die Lehrer erfuhren ihre Ausbildung in den Normalschulen. Es kam daneben auch zur
Reform des höheren Schulwesens. Im Hochschulbereich spielte die Aufhebung des Jesuitenordens, der auch die Universität
Wien kontrolliert hatte, im Jahr 1773 eine wichtige Rolle. Die Hochschule ging
nun in den staatlichen Verantwortungsbereich über. Die medizinische
Fakultät der Universität Wien wurde besser ausgestattet und die
Universität um die Neue
Aula erweitert.
Noch bis heute wird in der von ihr gegründeten ehemaligen Ritterakademie Theresianum in Wien unterrichtet. Daneben
wurden weitere spezielle Schulen und Akademien für bestimmte Berufszweige
gegründet.
Wirtschaftsreform
In der
Wirtschaftspolitik folgte Maria Theresia einer jüngeren Form des Merkantilismus, wie sie etwa von Joseph
von Sonnenfels propagiert
wurde. Ziel war die Vermehrung der Bevölkerung, die Sicherung der Ernährung und
die Schaffung neuer Verdienstmöglichkeiten. Eine florierende Wirtschaft wirkte
sich positiv auf die Steuereinnahmen aus und trug letztlich dazu bei, eine
große Armee zu unterhalten. Auch wirtschaftspolitisch war die Konkurrenz mit
Preußen eine wichtiger Faktor und Maria Theresia war bestrebt, mit der
Wirtschaftsförderung in anderen Gebieten den Verlust Schlesiens auszugleichen.
Land und Stadt,
Bauernstand und Bürgertum sollten zu ihrer Zeit getrennt bleiben. Die Stadt
blieb Ort des Handwerks, während auf dem Land nur die nötigsten handwerklichen
Berufe vorhanden blieben – diese Trennung zwischen Stadt und Land schien Maria
Theresia zur Erhaltung des Gleichgewichts notwendig. Allerdings sollten neue
Manufakturen und ähnliche Betriebe auch auf dem Land angesiedelt werden.
Anfangs wurden nach Vorbild Karls VI. noch Monopole vergeben, wovon man
aber in der Zeit Maria Theresias abkam, weil Privilegien für die
wirtschaftliche Entwicklung auf Dauer nicht förderlich waren. In Böhmen und
Mähren entwickelte sich in der Folge eine leistungsfähige Textilproduktion. Die
Bereitschaft des Adels, in neue Unternehmen zu investieren, wirkte sich positiv
aus. Im deutschen Teil der Monarchie war diese Bereitschaft weniger ausgeprägt.
In Tirol scheiterte die merkantile Gewerbepolitik sogar, weil sich Teile der
Bevölkerung gegen die Ansiedlung von Manufakturen wehrten.
Es kam zur
Abschaffung der Zunftordnungen, weil diese dem Wachstum der Wirtschaft
entgegenstanden. Im Außenhandel wurde die Ausfuhr forciert, während die Einfuhr
durch Zölle beschränkt wurde. Im Bereich des Binnenhandels kam es zum Abbau von
Zoll- und Mautstellen mit dem Ziel, einen einheitlichen Wirtschaftsraum zu
schaffen. Dabei wurden in einer Zollordnung von 1775 Böhmen und die
österreichischen Erblande zu einem Zollgebiet zusammengeschlossen. Die
Transitgebiete Tirol, Vorarlberg und die Vorlande blieben
außen vor. Ein weiterer Zollverband bestand aus Ungarn, dem Banat und
Siebenbürgen. In den restlichen Territorien gab es jeweils eigene Zollgebiete.
Im Bereich des Verkehrs wurden neue Kanäle und Straßen gebaut, sowie das
Postwesen verbessert.
Hinsichtlich der
bäuerlichen Bevölkerung strebte Maria Theresia Erleichterungen an. Die
Leibeigenschaft wurde eingeschränkt. Dem Missbrauch der Robotarbeit durch die
Grundherrn sollte eine Urbarialkommission begegnen. In den Jahren 1775, 1777
und 1778 wurden Robotpatente erlassen, die die Fronarbeit beschränkte.
Seit 1749 wurden für
die unterschiedlichen Regionen sogenannte Manufakturtabellen angelegt und man
versuchte, die Beschäftigung der Bevölkerung in den einzelnen
Wirtschaftszweigen zu erfassen. Auf einer insgesamt schlechten Datengrundlage
sollte eine regionale Arbeitsteilung erfolgen. Ungarn wurde daraufhin
kurzerhand zum Agrargebiet erklärt. Eine gewerbliche Entwicklung wäre damit
ausgeschlossen gewesen. Letztlich scheiterte dieses Vorhaben aber am Widerstand
in den Territorien.
Bevölkerungspolitik
Zur
Wirtschaftsförderung zählte auch die Förderung der Zuwanderung in die während
der Türkenkriege der Vergangenheit entvölkerten Gebiete Ungarns. Die meisten
Siedler kamen aus Territorien des Heiligen
Römischen Reiches. Die
Ziele waren mehrschichtig: Zum einen sollten die neuerworbenen Gebiete
gegenüber dem osmanischen Reich gesichert werden. Zum anderen ging es auch
darum, durch die Ansiedlung deutscher Siedler Unruhen in Ungarn zu verhindern.
Maria Theresia hat sogenannte Impopulationskommissionen gegründet. Diese warben
in den dicht besiedelten Regionen des Reiches Siedler an. Aber es kam auch zu
Zwangsmaßnahmen: Protestanten aus den Erbländern, unzufriedene Bauern,
heimatlose Unterschichten und sogar Kriegsgefangene aus Preußen wurden nach
Südosteuropa verbracht. Die Neusiedler verbesserten nicht nur die
Landwirtschaft, sondern in der Slowakei oder in Siebenbürgen entstanden
auch leistungsfähige Montanwirtschaften. Im Bereich des Temescher Banats stieg
die Bevölkerungszahl zwischen 1711 und 1780 von 25.000 auf 300.000 Einwohner
an.
Religionspolitik
In religiöser
Hinsicht war sie geprägt vom Barockkatholizismus, aber auch reformerische
Strömungen spielten eine Rolle. Zunehmend wurde sie aber unter dem Einfluss des Jansenismusfrömmer. Maria Theresia schuf
zur Bekämpfung der Unsittlichkeit eine „Keuschheitskommission.“ Sie wehrte sich
noch an ihrem Lebensende strikt, den Nichtkatholiken gegenüber Toleranz zu
üben, was zu einem schweren Konflikt mit ihrem Sohn Josef führte. Die Aufhebung
des Jesuitenordens 1773
ging nicht von ihr aus. Die Habsburgerin vollzog das päpstliche Verbot eher
unwillig. Maria
Theresia bekämpfte den Protestantismus vor allem in Österreich. Die
vertriebenen Protestanten wurden in entfernten und dünn besiedelten Gebieten
wie dem Banat oder
inBatschka angesiedelt. Auch den Juden gegenüber
betrieb sie eine sehr restriktive Politik. Sie ließ etwa 20.000 Juden aus Prag
und schließlich aus ganz Böhmen – zumindest zeitweise – ausweisen.
Reichspolitik
Hinsichtlich der
Reichspolitik war ihr Gemahl, Kaiser Franz
I. Stephan, zuständig. Bemerkenswert für die geringe praktische
Bedeutung der Kaiserkrone ist, dass Maria Theresia und ihr Mann 1749 die
Konferenzminister um gutachterliche Äußerungen zu der Frage ersuchten, ob es
überhaupt noch einen Sinn ergebe, an der Kaiserkrone festzuhalten. Die
Antworten fielen unterschiedlich aus. Es war letztlich ein Argument von Franz
Stephan, das sich durchsetzte. „Wie
das Reich ohne des Erzhauses beystand nicht aufrecht erhalten werden kann, also
auch des Erzhauses trennung vom reich dasselbe vielen und großen gefahren
ausgesetzt werde.“ Tatsächlich
spielte das Reich während des Siebenjährigen
Krieges, der auch als Reichskrieg geführt wurde, noch einmal eine
wichtige Rolle.
Außenpolitik
Ihre Innen- und Außenpolitik war darauf
ausgerichtet, Preußen „im Felde“ zu schlagen und wieder in den Besitz der
annektierten Gebiete zu gelangen. Der Preußenkönig blieb ihr Feindbild. Mit der
Zeit nahmen ihre Äußerungen zu Friedrich II. fast beleidigende Formen an.
Sie sprach vom „Monstrum“ und „elenden König.“
Vor diesem
Hintergrund setzte man in Wien auf einen Umbau der Bündnissysteme. Personell
wird dies durch die Ablösung Bartensteins durch Kaunitz im Jahr 1753 deutlich.
Kaunitz hatte schon 1749 für eine Annäherung an Frankreich geworben. Auf höchste bedrohlich erschien
das Bündnis von Preußen mit Großbritannien in der Konvention
von Westminster im
Jahr 1756. Auch vor diesem Hintergrund war für Wien die Annäherung an
Frankreich wichtiger als die jahrhundertelange Feindschaft zwischen den
Habsburgern und dem Nachbarland. So kam es im selben Jahr zu einem österreichisch-französischen
Defensivbündnis. Damit war das bisherige europäische Bündnissystem umgekehrt.
Die Annäherung an Frankreich spiegelte sich auch in der Heirat von Marie Antoinette mit dem französischen Thronerben
wieder. Mit Österreich war auch Russland verbündet.
Friedrich II. marschierte am 29. August 1756 in Kursachsen – einem Verbündeten Österreichs –
ein. Damit begann der Siebenjährige
Krieg. Neben dem Kampf um Schlesien, das Maria Theresia noch nicht
aufgegeben hatte, war der Krieg ein globaler Konflikt vor allem zwischen
Frankreich und England um die Macht in Übersee. Der Krieg selbst zog sich
jahrelang hin, ohne dass eine der beiden Seiten auf dem europäischen
Kriegsschauplatz entscheidende Erfolge erzielen konnte. Die Österreicher
siegten beispielsweise bei Kolin, Hochkirch oder Kunersdorf.
Die Preußen gewannen unter anderem die Schlachten bei Roßbach, Leuthen und Torgau.
Der Krieg endete 1763 mit dem Frieden
von Hubertusburg, mit dem Schlesien endgültig an Preußen fiel.
Um den Verlust
Schlesiens zumindest teilweise auszugleichen, beteiligte sich Maria Theresia
1772 an der ersten Teilung Polens. Dadurch erwarb sie Galizien und Lodomerien. Diese aggressive Politik ist
der Kaiserin schwergefallen, aber letztlich setzte sich das Staatsinteresse
durch. Friedrich II. kommentierte: „Sie weinte, aber nahm.“ Nach 1765 wurde ihr Sohn Joseph
Mitregent. Allerdings gab es dabei auch außenpolitisch Meinungsunterschiede. So
beendete er auch Maria
Theresias Kolonialpolitik. Im Jahr 1773 bereitete Josef den Erwerb
der Bukowina durch
Annexion vor. Dessen Bereitschaft, nach dem Tod des bayerischen Kurfürsten Maximilian III. im Bayrischen
Erbfolgekrieg österreichische
Ansprüche gewaltsam durchzusetzen, stieß auf Kritik von Maria Theresia.
Immerhin kam durch Vertrag das Innviertel an
Österreich.
Heiratspolitik
Maria Theresia, die
sich in erster Linie als Herrscherin des Vielvölkerstaates Österreich sah, versuchte ihre Kinder
möglichst vorteilhaft zu verheiraten und erhoffte sich von den Eheschließungen
mit den Bourbonen einen
Machtzuwachs für das Haus Österreich (siehe auch Heiratspolitik
der Habsburger). Die Söhne und Töchter mussten ihren eigenen Willen
dem Staatswohl unterordnen und Personen heiraten, die ihre Mutter für sie
ausgesucht hatte.
Maria Theresia und
ihr Minister Kaunitz verfolgten das Ziel, die
politischen Beziehungen Österreichs zu den ausländischen Staaten und die
Stellung Österreichs in Europa zu
verbessern. Maria Theresia wusste, dass verwandtschaftliche Bindungen oft eine
Stärkung des außenpolitischen Einflusses nach sich zogen und schmiedete deshalb
schon sehr früh Heiratspläne für ihre 14 überlebenden Kinder. In weiser
Voraussicht – die Handlungsweise vonFriedrich II. von Preußen berücksichtigend
– konzentrierte sie sich im Rahmen dieser Eheplanungen vor allem auf die
Erweiterung der familiären Verbindungen zu den damals in Frankreich, Spanien, Neapel-Sizilien und Parma regierenden
Bourbonen und einer daraus resultierenden verbesserten Kommunikation zwischen Habsburgern und
Bourbonen.
Als erstes
Heiratsprojekt aus einer Reihe von geplanten Verbindungen zwischen Bourbonen
und Habsburgern fand die Vermählung zwischen Erzherzog Joseph, dem späteren
Kaiser Joseph II. mit Maria
Isabella von Bourbon-Parma statt.
Als nächstes musste Josephs Bruder Leopold, der spätere KaiserLeopold II., in die Pläne seiner
Mutter einwilligen und Prinzessin Maria
Ludovika von Spanien ehelichen.
Der dritte Sohn, Erzherzog Ferdinand Karl und späterer Herzog Ferdinand von Modena-Este, wurde von Maria Theresia mit der
Erbin von Modena, Herzogin Beatrix
von Modena-Este, verheiratet.
Im Vergleich zu der
reibungslosen Realisierung der Heiratsprojekte ihrer Söhne wurde Maria Theresia
bei den Eheverhandlungen ihrer Töchter mit zahlreichen Problemen konfrontiert.
Die älteste Tochter, Erzherzogin Maria Anna, blieb aufgrund ihrer schlechten Gesundheit
unverheiratet. Das kurz vor der Verwirklichung stehende Heiratsprojekt, die
Vermählung zwischen der hübschen Erzherzogin Marie
Elisabeth von Österreich und
dem französischen König Ludwig XV., scheiterte an einer Pockenerkrankung der
jungen Erzherzogin. Während sich Erzherzogin Marie
Christine von Österreich als
einzige ihren Ehemann, Herzog Albert
von Sachsen-Teschen, selbst auswählen durfte, wurde Erzherzogin Maria Amalia von Österreich gegen
ihren Willen und mit heftigem Widerstand seitens der jungen Frau mit Herzog Ferdinand I. von Bourbon-Parma verheiratet. Erzherzogin Johanna
Gabriela von Österreich und ihre Schwester Erzherzogin Maria Josepha von
Österreich starben beide an den Pocken, so dass Erzherzogin Maria Karolina den Platz als Braut
von König Ferdinand I.
von Neapel-Sizilien einnehmen
musste. Die Heirat von Maria Karolinas Lieblingsschwester, Erzherzogin Maria Antonia von Österreich und dem späteren König Ludwig XVI. von Frankreich war das letzte und zugleich
ehrgeizigste Eheprojekt von Maria Theresia.
Bauherrin
1755 erwarb Maria
Theresia von den Erben Prinz Eugens das
Jagdschloss Schloss Hof. Von 1725 bis 1729 war dort
unter der Leitung von Lucas
von Hildebrandt ein
beschauliches Refugium für Prinz Eugen von Savoyen, das für seine höfischen
Feste bekannt war, entstanden. Um bequem Platz zu schaffen für Gäste und
Hofstaat, ließ Maria Theresia das Gebäude um eine Etage aufstocken und gab ihm
damit im Wesentlichen das heutige Erscheinungsbild.
Mit dem Namen Maria
Theresias ist der Bau von Schloss
Schönbrunn in
Wien verbunden. Das von Fischer von Erlach entworfene
ehemalige Jagdschloss Josephs I., das Karl VI. seiner
Tochter geschenkt hatte, ließ sie vom Hofbauamtsleiter Nikolaus Pacassi 1743–49 umbauen. So entstand eine
völlig andere Raumaufteilung und ein eigenes Theater. Der aufgewertete
Schönbrunner Prachtbau wurde das Lieblingschloss der Kaiserin. Sie verbrachte
dort die Sommermonate mit ihrer Familie.
Im Schlosspark zu
Schönbrunn ließ Maria Theresia die Gloriette als
Ehrenmal zur Erinnerung an die Schlacht von
Kolin errichten,
in der österreichische Truppen am 18. Juni 1757 erstmals in einer offenen
Feldschlacht den für unüberwindlich gehaltenen Friedrich besiegt hatten.
Letzte Jahre und Tod
Der schwerste
persönliche Schicksalsschlag war der Tod von Franz Stephan 1765. Sie schrieb:
„Ich verlor einen Gatten, einen Freund, den einzigen Gegenstand meiner
Liebe.(…)“ Nach seinem Tod trug Maria Theresia nur noch schwarze Witwentracht.
In Gedenken an ihren Mann stiftete sie ein Damenstift in Innsbruck. Joseph folgte dem Vater als
Kaiser nach und war Mitregent von Maria Theresia. Die Beziehung zwischen beiden
war konfliktreich. Maria Theresia war bei aller Reformbereitschaft doch stark
vom Katholizismus und der barocken Tradition des Hauses Habsburg geprägt. Ganz
anders Joseph, der eine Politik im Sinne der Aufklärung verfolgte. Viele Ideen
Josephs lehnte Maria Theresia als antikirchlich ab. Umgekehrt konnte der Sohn
seine Ziele nicht so ohne weiteres gegen seine Mutter durchsetzen, die nach wie
vor die Leitung des Staates innehatte.
Nach dem Tod Maria
Theresias am 29. November 1780 gestaltete sich ihre Bestattung laut dem
Hofprotokoll folgendermaßen: "Der entseelte kai(ser)l(iche) allerhöchste
Leichnam, welcher indessen in dem kais(erlichen) Zimmer aufbewahrt
blieb, wurden den 30. darauf um 7 Uhr abends geöffnet und balsamiert. Die Exentrierung dauerte von 7 bis 11
Uhr Nachts, wobey der k.k. Protomedicus Kohlhammer gegenwärtig waren. Die
Eröffnung und Einbalsamierung geschah durch die kais(erlich) kön(iglichen) Leib Chirurgen Jos(eph) Vanglinghen, Ferdinand von Leber und Anton Rechberger,
wobey sich auch der Hofapotheker Wenzel Czerny brauchen liess. Freitags den 1.
December früh morgens wurde der Leichnam in der grossen Hofkapelle auf einem 4
Stufen hohen unter einem schwarzen Baldachin errichteten Trauergerüst in der demüthigen
Kleidung eines geistlichenHabites exponiert. Zur
rechten Hand war der silberne Becher, worin das Herz; zur linken auf dem 3.
Staffel abwärts des Hauptes der Kessel mit den Eingeweiden."
Weiters heißt es im Protokoll: "Sonnabends den 2. wurde nachmittags in
feierlicher Weise der Becher mit dem Kerzen in dieLoretokapelle (der
Augustinerkirche Wien) und
nach diesem der Kessel mit den Eingeweiden in die Herzogsgruft zu St. Stephan
überbracht. Sonntags den 3. December als an dem zum feierlichen Begräbnis
bestimmten Tage" erfolgte die Beisetzung des Körpers in der
Wiener Kapuzinergruft in der
"Maria-Theresien-Gruft" in einem Doppelsarkophag an der Seite ihres
1765 verstorbenen Gemahls.
Дјетињство
Питање насљедства
Брак
Долазак
на власт
Седмогодишњи
рат
Породични
живот
Вјерска
увјерења и вјерска политика
Реформе
Медицина
Црква
Образовање
Удовиштво
и однос са сином
Марија
Терезија (њем. Maria
Theresia Walburga Amalia Christina; 13. мај 1717 — 29. новембар 1780)
је била једини женски владар хабзбуршких посједа и посљедњи члан династије Хабзбург. Владала је као
надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке,Хрватске, Галиције и
Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаченце и Гвастале и као владарка Аустријске
Холандијеи бројних грофовија. Браком је била царица Светог
римског царства немачког народа, њемачка краљица, велика војвоткиња Тосканеи кратко војвоткиња Лотарингије.
Постала је владарка после смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наслиједи његове територије које су се иначе
могле наслијеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој
смрти Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна,
повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам
година дуг сукоб познат као Рат за аустријско насљеђе.
Марија Терезија је подстицала и спроводила разноврсне и многобројне реформе уз помоћ својих министара.
Реформисала јеобразовање и финансирање, подстицала трговину и развој пољопривреде, што је значајно ојачало Аустрију.
Ипак, није допустила вјерску толеранцију, а путописци из 18. вијека њен су
режим сматрали нетолерантним и празновјерним. За владавину Марије Терезије
својствена су апсолутистичка и централистичка настојања повезана с германизацијом. Одузела је језуитима школске послове и цензуру. С друге стране, тортуру и парнице против
вјештица ставила је под своју контролу, што
је убрзо довело и до коначне ликвидације тог средњовјековног крвавог наслеђа.
Настојала је под притиском новога доба спријечити прекомјерно искоришћавање кметова, одређујући максимум њихових
обавеза према господарима, тако да феудалац није више смио да тражи од својих
поданика намет према властитом нахођењу, већ је морао да се држи такозваног урбара Марије Терезије. Увела је општу
школску обавезу, тако да су сва дјеца од 6—14 година морала ићи у школу.
Подстицала је развој мануфактура у Аустрији.
Иако се од ње очекивало да власт препусти мужу Францу I, а касније сину Јозефу, који су формално били њени
савладари у Аустрији и Чешкој, Марија Терезија је била апсолутни
владар својих посједа. Критиковала је и
није одобравала многе Јозефове одлуке. Опирала се подјели Пољске, али је била присиљена одобрити је.
Имала је шеснаестеро дјеце међу којима су билифранцуска
краљица, напуљска краљица, пармска војвоткиња, и два цара Светог римског царства.
Марија Терезија није посједовала интелект својих синова, али су је ипак
карактерисале особине цијењене код монарха: добродушност, разумност, одлучност,
те, најважније од свега, спремност да призна своју грешку и менталну
супериорност својих савјетника. Као млада владарка која је морала водити два
династичка рата, вјеровала је да њен интерес мора бити интерес њених поданика;
као искусна владарка схватила је да интерес њених поданика мора бити њен
интерес.[1][2]
Од њене
дјеце синови Јозеф II и Леополд II били су непосредни насљедници
пријестола, а кћи Марија Антоанета завршила је под гиљотином као жена
француског краља Луја XVI.
Дјетињство
Друго, али
најстарије преживјело дијете Карла VI,
цара Светог римског царства, и Елизабете Кристине од Брауншвајга-Волфенбитела, Марија
Терезија се родила рано у јутро 13. маја1717. године, недуго након смрти свога јединог
брата Леополда. Рођење женског дјетета
изазвало је велико разочарење код цара и становника Беча. Истога дана крштена је каоМарија
Терезија Валпурга Амалија Кристина (нем. Maria Theresia Walburga Amalia
Christina). Описи њеног крштења истичу да је новорођенче имало предност над
својим рођакама,Маријом Јозефом и Маријом Амалијом, кћеркама Карловог старијег брата и
претходника Јозефа I, што је
потврђивало да ће царева новорођена кћерка преузети мјесто
пријестолонасљеднице, иако је цар Карло VI са својим братом и оцем потписао
споразум којим је обећао да ће предност при насљеђивању, у случају изумирања
мушке линије, имати кћерке Карловог старијег брата Јозефа.
Марија Терезија је личила на своју мајку и млађу сестру, Марију Ану. Била је крупна и снажна, крупних
плавих очи, свијетле косе и широких уста.
Питање насљедства
Династија
Хабзбург,
која је још у 17. вијеку бројала много чланова, била је у опасности од
изумирања у тренутку рођења Марије Терезије. Њен отац је био посљедњи мушки
члан династије Хабзбург, чији је старији (шпански) огранак изумро 1700. године. Међутим, Карлу син није био потребан само да би
спасио династију; хабзбуршки посједи су се равнали према салијском закону који је спречавао жене и потомке у женској линији да
наслиједе пријесто. Цар Карло VI је стога четири године прије рођења
Марије Терезије издао Прагматичку санкцију, којом је желио осигурати
пријестоља својој најстаријој кћери у случају изумирање лозе по мушкој линији.
Женској лози је насљеђивање хрватског трона било дозвољено већ 1712. године.[6] Већина европских држава признала је
ваљаност санкције и Маријино Терезијино право на трон, али неке ће повући своју
одлуку након Карлове смрти.
У младости, Марија Терезија је уживала у пјевању и стреличарству. Отац јој
је бранио јахање, али је научила основе за потребе свог крунисањау Угарској. Царева породица је
уживала у извођењу опера, укључујући и Марију Терезију.[7] Образовали су је језуити. Њено познавањелатинског језика било је сматрано добрим, али њено образовање је генерално
било лоше. Слабо образовање имало је за последицу недостатак манира и формалног
говора којима су се одликовали њени претходници. Наиме, говорила је, а често и
писала, бечким њемачким којим су говориле њене дворјанке и слушкиње. Развила је близак однос с грофицом Маријом Каролином фон Фукс-Молард, која ју је учила бонтону. Иако је провео цијелу своју владавину трудећи се да осигура својој кћерки
хабзбуршки пријесто, цар Карло VI се до краја живота надао да ће
добити сина и никада није припремио Марију Терезију за улогу владара.[3][9]
Брак
Питање брака Марије Терезије било је од изузетне важности. Од избора њеног
мужа зависило је која ће династија наслиједити династију Хабзбург. Њен први
вереник био је лотариншки принц Клемент, који је требало да дође на царски двор 1723. године. Умјесто Клемента, на двор су стигле вијести о
његовој смрти од богиња. Клементов старији брат, принц Франц Стефан, био је позван на царски двор, али цар је и даље разматрао друге
могућности, попут удаје кћери за Карла, млађег сина шпанског краља Филипа V и његове утицајне супруге Елизабете, прије него што је објавио веридбу
Марије Терезије и Франц Стефана.
|
"Она је врло поносна принцеза
која очеве губитке сматра и својим губицима. Она уздише и жуди засвојим лотариншким војводомцијели дан и цијелу ноћ. Ако
спава, спава да би га сањала, а ако се пробуди, пробуди се да би говорила о
њему са својом дворјанком."
|
|
Записи
британског амбасадора.
|
Дана 12. фебруара 1736. године удала за лотариншког војводу Франца Стефана, који је од своје петнаесте године живио на двору цара Карла VI. Франц Стефан је пристао по вјенчању војводство Лотарингију замијенити за
велико војводство Тоскану, које је требао добити након смрти посљедњег члана
династијеМедичи, како би се постигла равонотежа у Европи након Рата за пољско насљеђе. За разлику од многих особа свога
времена, Марија Терезија је уистину била заљубљена у свога супружника, али брак
је патио због Францове невјере.
Марија Терезија је постала велика војвоткиња Тоскане 9. јула 1737. године када је њен муж наслиједио то велико војводство.
Сљедеће године, по отпусту Франца из војске, цар Карло VI послао је кћерку и зета у Фиренцу како би тријумфално ушли у град. У Фиренци су остали
кратко, пошто их је Карло VI убрзо позвао назад, бојећи се да не
умре док је његова пријестолонасљедница миљама далеко.[7] У љето исте године, Аустрија је
трпјела поразе током Руско-турског рата. Османлије су повратиле територије
који је Аустрија добила у Србији, Влашкој и Босни. Становништво Беча се бунило против
рата због његове скупоће, а Франц Стефан је био презиран
Долазак
на власт
Цар Карло VI умро је 20. октобра 1740. године у Бечу. Вјерује се да је умро од тровања гљивама. Оставио је Аустрију у тешком стању.
Државна благајна била је празна због недавног рата с Османлијама и Рата за пољско насљеђе. Војску је чинило само 80.000
војника, од којих већина није била плаћена мјесецима, али ипак била изузетно
вјерна и одана Марији Терезији као свом новом суверену.
Марија Терезија се, као нови монарх, нашла у тешкој ситуацији. Није знала
довољно о државничким пословима и није била свјесна слабости очевих министара.
Одлучила је послушати очев савјет да задржи његове савјетнике, а остатак послова
повјери мужу којег је сматрала искуснијим. Обје одлуке, иако разумљиве, ће се
показати лошим. Десет година касније, Марија Терезија се, пишући свој Политички тестамент, огорчено присјећала околности под
којима је наслиједила очеве круне:
„Нашла сам се без новца, непризната,
без војске, искуства и властитог знања, те на крају и без иједног савјетника,
будући да је сваки од њих у почетку желио чекати и видјети како ће се ствари
развијати.“
Прво исказивање ауторитета нове владарке представљао је формално признавање
њене власти од стране аустријских земаља 22. новембра1740. године. Био је то детаљно испланиран јавни догађај који
је служио као формално признање Марије Терезије као законитог владара Аустрије.
Истог дана је у Хофбургу положена заклетва на вјерност Марији Терезији. За краља Чешке крунисана је 25. јуна 1741. године у Катедрали светог Мартина, традиционалном мјесту крунисања
чешких монарха.
Нова владарица није рачунала на то да би остале европске земље могле
покушати заузети њену територију. Одмах је започела себи прибављати царску
титулу. Пошто је, као жену, нису могли изабрати за цара Светог римског царства,
трудила се да осигура царско пријестоље мужу, којег је већ била учинила својим
званичним савладаром у Аустрији и Чешкој 21. новембра 1740. године. Највећа пријетња овом плану заузимања царског
пријестола, као и њеним наслијеђеним крунама, био је баварски војвода Карло Алберт, муж њене старије рођаке Марије Амалије.
|
"Као што већ знате, она гаји
велику мржњу према Француској и с том нацијом јој је најтеже бити у миру, али
обуздаје ове осјећаје осим када сматра да би јој користило исказивање истих.
Презире Ваше величанство, али признаје Ваше способности. Не може заборавити
губитак Шлеске ни престати жалити за војницима које је изгубила у рату с
Вама."
|
|
Писмо пруског амбасадора пруском краљу Фридриху II.
|
Фридрих II, краљ Пруске, чији је отац признао Прагматичку
санкцију, увјеравао је Марију Терезију да су његове намјере у потпуности часне.
Њеном мужу Францу је чак написао писмо којим му је обећао свој глас при бирању
цара. У децембру је послао изасланике у Беч са захтјевом да му Марија Терезија
препусти Шлеску, рудама богату аустријску
територију која се граничила с Пруском. Марија Терезија је одбила без
размишљања. Пруска је до тада већ била заузела Шлеску (Шлезију). Велика
Британија је Марији Терезији понудила 12.000 војника у случају да сви мировни
преговори пропадну. Аустријске трупе које су се борила против пруске војске
бројале су 6.000 војника, а предводио их је генерал Максимилијан Улиз Броун.
Будући да је
Аустрији фалило искусних војних команданата, Марија Терезија је ослободила
маршалаВилхелма Рајнхарда фон Ниперга, којег је њен отац затворио
због његовог слабог учинка у рату с Османлијама. Ниперг је преузео команду над
аустријском војском у марту. Уз подршку краљице Марије Терезије барон Франц Тренк оснива 1741. године Тренкове пандуре. Аустријанци су претрпјели велики пораз априла исте
године. Француска је за то вријеме планирала уништавање аустријске државе и
подјелу њене територије између Пруске, Баварске, Саксоније и Шпаније. Беч је
био у паници пошто ниједан од савјетника Марије Терезије није очекивао да ће их
Француска издати. Џорџ II, краљ Велике Британије, и сам Франц
молили су Марију Терезију да преговара с Пруском, на што је она невољно пристала.
Британски краљ је понудио Глогов, Свебодзин и Гринберг, за шта Марија Терезија није знала. Фридрих је одбио ову понуду и ушао у
алијансу с Француском у јуну.
До јула су пропали сви покушаји да се спријечи рат. Морис Саксонски је већ био прешао Рајну и ушао у Свето
римско царство, а Саксонија је напустила Аустрију и придружила се Француској. Палатинат
се удружио с Келном и Баварском, а британски краљ Џорџ II је свој Брауншвајг-Линебург прогласио неутралним.
Марија Терезија се окрунила за угарског краља 25. јуна 1741. године након неколико мјесеци проведених у преговорима
с угарским племством и учења јахања које је било потребно за церемонију. Како
би задовољила оне који су њен женски пол сматрали највећом препреком владању,
Марија Терезија је носила титуле мушког рода. Тако је званично била надвојвода
Аустрије (а не надвојвоткиња), краљ Угарске (а не краљица) и краљ Чешке (а не
краљица). Ниједан писац из 18. вијека није овакву употребу титула назвао
непримјереном или немогућом.[5][9] Дана 26. октобраисте године, баварски војвода Карло Алберт је освојио Праг и прогласио се краљем Чешке. Продао је пруском краљу
Фридриху II грофовијуГлац по сниженој цијени у замјену за
његов глас при изборима за цара, те је био изабран за цара Светог римског
царства 24. јануара 1742. године. Истог дана војска Марије Терезије је заузела Минхен, царев главни град. Дана 11. јуна 1742. године у Берлину је потписан споразум који је окончан сукоб Аустрије и
Пруске. Француске трупе су напустиле Чешку у зиму исте године. Дана 12. маја 1743. године Марија Терезија се окрунила за краља Чешке у Катедрали светог Вида.
Планови Француске су пропали када је Карло Алберт умро у јануару 1745. године. Французи су прегазили Аустријску Холандију у
мају, а 13. септембра Франц је изабран за цара Светог римског царства, те је
Марија Терезија тако постала царица. Пруска је признала Франца за цара, а
Марија Терезија је признала губитак Шлеске у децембру 1745. године. Рат се наставио још три године, а окончан је
споразумом 1748. године којим је поново признат
аустријски губитак Шлеске, а Марија Терезија је још морала предати Парму.
Седмогодишњи
рат
Фридрихов напад на Саксонију у августу 1756. године започео је Седмогодишњи рат. Марија Терезија је планирала у
рату повратити изгубљену територију Шлеске. Марија Терезија је ушла у савез с
Француском и Русијом, а команду над својом војском препустила је Максимилијану Улису Броуну. Након једне непресудне битке 1756. године замијенила га је својим дјевером и зетом (братом
свога мужа и удовцем своје сестре), лотариншким принцом Карлом Александром. Сљедећа битка је представљала велику
побједу Аустрије.
Марија Терезија је отворено жалила за губицима француске војске 1758. године. Аустрија, потпомогнута Русијом, је добијала
битке све док, 1762. године, није умрла руска царицаЈелисавета, која је, као и царица Марија
Терезија, била велики непријатељ пруског краља Фридриха II. Њена смрт је позната као "чудо породице Бранденбург" јер
је спасила Фридрихову династију; њен сестрић и насљедник, цар Петар III Романов, се дивио Фридриху и поништио
одлуке своје тетке везане за рат, те укинуо руску подршку Марији Терезији.
Пруска је након тога избацила Аустријанце из Саксоније и Французе из Хесен-Касела. Пошто је сада постала оправдана опасност да Фридрих нападне Аустрију и
Француску, обје државе су се предале. Док је Француска изгубила велики број
својих америчких колонија, границе Аустрије су остале непромјењене.
Породични
живот
У распону од 20 година Марија Терезија је родила 16 дјеце од којих је 13
преживјело дјетињство. Прво дијете, Марија Елизабета (1737—1740), родило се
мало прије прве годишњице брака Марије Терезије и Франц Стефана. Дјететов пол
је опет узроковао велико разочарење, а разочарења ће узроковати и сљедећа два
рођења, пошто су након Марије Елизабете услиједиле још двије дјевојчице, Марија Ана и Марија Каролина (1740—1741). Цар Карло VI није дочекао рођење унука који се родио док се Марија Терезија борила да
сачува своје територије. Своје прво мушко дијете, Јозефа, назвала је по светом Јозефу, којем се током трудноће молила за сина. Најдраже дијете Марије Терезије, Марија Кристина, родила се на њен 25. рођендан,
четири дана прије побједе над аустријском војском у Цхотуситзу. Још петеро дјеце се родило токомРата за аустријско насљеђе: Марија Елизабета, Карло Јозеф, Марија Амалија, Леополд и Марија Каролина (1748—1748). Током
овога периода за Марију Терезију није било одмора; рат и рађања су се морали
одвијати истовремено. Петеро дјеце се родило током примирја између Рата за
аустријско насљеђе и Седмогодишњег
рата: Марија Ивана, Марија Јозефа, Марија Каролина, Фердинанд и Марија Антоанета. Своје посљедње дијете, Максимилијана Франца, родила је током Седмогодишњег
рата, у 39. години живота. Марија Терезија је често изјављивала да жели ићи у
битке, али је бивала спријечена непрестаним трудноћама.
Мајка Марије Терезије, царица Елизабета Кристина, умрла је 1750. године. Четири године касније умрла је грофица Марие
Каролине вон Фуцхс-Моллард, учитељица Марије Терезије. Марија Терезија је
исказала своју захвалност грофици Фукс тако што је наредила да буде сахрањена уЦарској крипти заједно с Хабзбурговцима као једина особа која није припадала тој династији.
Недуго након што је завршила рађање млађе дјеце, Марија Терезија се суочила
са задатком проналажења брачних партнера за старију дјецу. Брачне преговоре је
водила заједно с ратним кампањама и државним пословима. Дјецу је третирала с
љубављу, али их је користила као пијуне у династичким играма, а њихову срећу је
жртвовала за добробит државе.[2] Била је брижна мајка и писала је
својој дјеци најмање једном седмично, те је вјеровала да има ауторитет над
њима, макар они били цареви и краљице..
Марија Терезија је тешко обољела од богиња кратко послије свога 50. рођендана. Марија Терезија је
преживјела, али њена снаха, Марија Јозефа Баварска, која ју је заразила, није.[7] Марија Терезија је присилила своју
кћерку, надвојвоткињу Марију Јозефу, да се моли с њом на незапечаћеном гробу
царице Марије Јозефе. Надвојвоткиња Марија Јозефа, која се спремала поћи у
Напуљ и удати се за напуљског краља, добила је симптоме богиња два дана касније
и убрзо умрла. Млађа сестра, Марија Каролина, ју је замијенила и постала
напуљска краљица. Марија Терезија је себе кривила за кћеркину смрт до краја
живота будући да тада није био познат концепт продужене инкубације, те се
вјеровало да се Марија Јозефа заразила богињама поред непрописно затвореног
гроба братове супруге.
У априлу 1770.
Марија Терезија је удала своју најмлађу кћерку, Марију Антонију (касније познату
као Марија Антоанета), за будућег француског краља Луја XVI. Образовање Марије Антоније било је у великој мјери занемарено, па се Марија
Терезија трудила образовати кћерку што је могуће боље када је француски двор
изразио интересовање за њу. С Маријом Антоанетом је била у константном контакту
и инсистирала је да зна за све активности своје кћерке, те ју је често
критиковала због њене лијености и немогућности да занесе. Није вољела
повученост сина Леополда, а Фердинанда је критиковала због неорганизованости,
Марију Амалију због слабог познавања француског
језика и охолости, те Марију Каролину због
њене политичке активности. Једино дијете које није константно критиковала била
је Марија Кристина, која је уживала мајчино потпуно повјерење, али која ипак
није успјела задовољити мајчина очекивања у једном погледу: није родила ниједно
дијете осим кћерке која је умрла недуго након рођења. Једна од највећих жеља
царице Марије Терезије било је имати што је више могуће унучади, а у тренутку
смрти имала је тек око 20 унучади, од којих су све најстарије преживјеле кћерке
биле назване по њој.
Вјерска
увјерења и вјерска политика
Као и сви чланови династије Хабзбург, Марија Терезија је била римокатолкиња
и то врло побожна. Вјеровала је да је јединство у вјери неопходно за миран
живот друштва и категорично одбијала идеју вјерске толеранције. Без обзира на
своју религиозност, Цркви никада није дозволила да се мијеша у ствари које је
она сматрала прерогативом монарха, а Рим је држала на пристојној удаљености.
Контролисала је избор надбискупа, бискупа, и опата.
Њена побожност се разликовала од побожности њених претходника будући да су
на њу утицатале јансенистичке идеје. Активно је подржавала
прелазак становништва на римокатоличанство тако што је обезбјеђивала пензије преобраћеницима.
Међутим, део српског становништва незадовољан преобраћавањем се иселио у Русију
у области Нова
Србија и Славеносрбија. Толерисала је гркокатолике и истицала њихову једнакост с римокатолицима.
Поред своје преданости хришћанству, Марија Терезија је била позната и
по свом аскетском начну живљења, поготово током свог 15 година дугог удовиштва.
Језуити
Њен однос с језуитима (исусовцима) је био врло сложене природе. Чланови овога
реда су је образовали, служили као њени исповједници и као одгајатељи њеног
најстаријег сина. Језуити су били моћни и утицајни у првим годинама владавине
Марије Терезије. Међутим, министри Марије Терезије су је успјели увјерити да
они представљају опасност њеном ауторитету. Уз оклијевање и жаљење, Марија Терезија
је издала наредбу којом је уклонила језуите из свих институција монархије, те
се потрудила да се наредба строго извршава. Забранила је публикацију буле папе Клемента XIII, у којој је била изражена подршка
језуитима, те је врло брзо извршила конфискацију њихове имовине када је папа Клемент XIV укинуо тај ред.
Јевреји и протестанти
Иако је на крају одустала од покушаја да преобрати своје некатоличке
поданике на римокатоличанство, Марија Терезија је Јевреје и протестантесматрала опасним за државу и трудила
се уклонити их. Марија Терезија је вјероватно била монарх с највише
предрасуда према Јеврејима, пошто је наслиједила све традиционалне предрасуде
својих предака и развила нове. Ова њена изразита особина била је продукт
радикалне религиозности и није била скривана за вријеме њеног живота. Године 1777. написала је о Јеврејима:
„Не познајем већу кугу од ове расе,
која својим преварама, каматарењем и похлепношћу тјера мој народ на просјачење.
Због тога Јевреји треба да буду држани што је даље могуће и избјегавани.[10]“
Вршила је велики притисак на своје јеврејске поданике дижући изразито
високе порезе. У децембру 1744. године својим министрима је предложила протјеривање
свих Јевреја из својих насљедних територија. Она је намјеравала протјерати их
до 1. јануара, али је прихватила савјет својих
министара који су, забринути због броја будућих избјеглица, сматрали да је боље
рок подужити до јуна. Протестанте је из Аустрије преселила уТрансилванију, те срезала број вјерских празника
и монастичких редова. Године 1777. одустала је од намјере да протјера моравске протестанте
након што је њен син, Јозеф II, цар Светог
римског царства, запријетио да ће абдицирати и као цар и као њен савладар. На крају је била присиљена
обезбиједити им неку врсту толеранције тако што им је дозволила да се
самостално моле на свој начин. Јозеф је мајчину вјерску политику сматрао
неправедном, штетном, и противном вјери.
У трећој деценији своје владавине, потакнута Абрахамом Менделом Тхебеном,
својим „дворским Јеврејем“ којег је вољела и радо слушала, Марија Терезија је
издала едикте којим је осигурала неку врсту заштите Јеврејима. Забранила је присилно покрштавање јеврејске дјеце 1762.
године. Сљедеће године је забранила католичком клеру изнуђивање новца од
Јевреја, а 1764.
године је наредила пуштање Јевреја који су били затворени због оптужби да су
убили хришћанског дјечака и његову крв користили у својим ритуалима. Без обзира на свој изражени антисемитизам, Марија Терезија је подржавала
индустријску и трговачку активност Јевреја у својим државама.
Реформе
Марија Терезија је била конзервативна по питању државних ствари као и по
питању вјерских, али је своја лична увјерења ставила по страни и по савјету
својих министара учинила значајне реформе које су ојачале аустријску војну и
бирократску ефикасност.Задужила је грофа Фридриха Вилхелма фон Хаугвица за модернизовање царства. Хаугвиц је окупио војску од
100.000 људи који су били плаћени новцем убираним од сваке земље царства.
Централна власт је била одговорна за војску. Хаугвиц је Марији Терезији
предложио опорезивање племства које никада до тада није морало плаћати порез,
што је она прихватила
Марија Терезија је успјела удвостручити државни приход између 1754. и 1764. године иако су њени покушаји да опорезује клер и
племство били само дјелимично успјешни. Ове финансијске реформе су значајно поправиле економију.
Године 1760. Марија Терезија је основала
државни савјет којег су чини државни канцелар, три члана високог племства и три
витеза. Државни савјет је служио као скуп искусних људи чији је задатак био
савјетовати монарха. Иако државни савјет није имао никакву извршну или
законодавну власт, представљао је важну разлику у структури владе Аустрије,
којом је владала надвојвоткиња Марија Терезија, и Пруске, којом је владао краљ Фридрих II;
за разлику од Фридриха, Марија Терезија није била аутократ који је владао искључиво
по својој жељи. Пруска ће овакву структуру владе усвојити тек након 1807. године.
Медицина
Герард ван Свитен, којег је Марија Терезија позвала
из Холандије након смрти своје сестре Марије Ане, основао је највећу болницу у
Европи и служио као лични љекар Марије Терезије.
Инфантилни морталитет био је велики проблем у Аустрији. Свитена је задужила да
проучи проблем, а затим се показала изузетно мудром издавши декрет који је аутопсије свих болесника који умру у болницама учинила обавезним.
Овај закон, који је и данас важи, резултовао је настанком најважнијих и
најпотпунијих података о аутопсијама на свијету. Марија Терезија је на тај
начин дословно убрзала развој медицине у цијелом свијету.
Њена одлука да подвргне своју дјецу инокулацији након епидемије богиња 1767. године, у којој је и сама била заражена и која је
однијела живот њене кћерке, била је одговорна за промјену негативног мишљења
љекара о инокулацији.Марија Терезија је лично увела инокулацију у Аустрију тако
што је у својој палати Шенбрун угостила и лично послуживала првих 65 дјеце подвргнутих
инокулацији.
Грађанска права
Међу осталим реформама био је и Codex Theresianus, започет 1752. године и завршен 1766. године, који је дефинисао грађанско право. Године1776. у Аустрији је забрањен лов на
вјештице и мучење, те је, по први пут у историји
Аустрије,
смртна казна укинута и замијењена радом. Марија Терезија се противила укидању
мучења као методе испитивања осумњичених, по чему се драстично разликовала од
сина Јозефа, у чему ју је подржавало свештенство. Марија Терезија, рођена и
одгојена између барока и рококоа, никада није била у стању у
потпуности превазићи наслијеђене и стечене предрасуде. Било јој је изузетно
тешко уклопити се у интелектуалну сферу просвјетитељства, те је због тога споро пратила
реформе грађанских права на континенту.
Црква
|
"Она је необично амбициозна и
жели учинити своју династију славнијом него што је икада била."
|
|
"Успјеси те жене су успјеси
великог човјека."
|
|
Записи пруског краља Фридриха II.
|
Главне реформе везане за Римокатоличку
цркву су биле спроведене за вријеме
владавине Марије Терезије, док су реформе за вријеме владавине њеног сина
Јозефа биле у вези с њиховим некатоличким поданицима. Црквена политика Марије
Терезије, као и црквене политике њених претходника, била је базирана на
супериорности владе у односима Цркве и државе, али се нису тицале црквене
организације. Забранила је стварање нових гробља без
претходног допуштења владе, те је тако прекинула нехигијенске и нездраве начине
сахрањивања који су били поспјешивали епидемије.
Образовање
Марија Терезија је била свјесна неадекватности бирократије, а знала је и да
се побољшање не може очекивати ако се не одгаји нова свијест друштва и не
реформише образовање, што је и учинила 1775. године. Сва дјеца, без обзира на пол, од шесте до
дванаесте године морала су похађати школу. Нови систем образовања био је
базиран на пруском систему образовања. реформе образовања су биле дочекане с
побунама у многим селима; Марија Терезија је ове побуне угушила наређивањем
хапшења свих оних који су одбијали школовати своју дјецу. Иако је њена идеја
била добра, реформе нису биле успјешне као што су требале да буду; у неким
дијеловима Аустрије половина становништва је још увијек била неписмена у 19.
вијеку.[11][25]
Некатолицима је дозволила да похађају универзитете и дозволила увођење
секуларних предмета (попут права) у универзитете, због чега је дошло
до пада теологије као главног основа универзитетског образовања.
Удовиштво
и однос са сином
Франц I, цар
Светог римског царства, умро је 18. августа 1765. године док је с двором био у Инсбруку на свадби њиховог другог сина Леополда. Марија Терезија је била девастирана. Њихов најстарији син Јозеф је
изабран за цара Светог римског царства. Марија Терезија је престала носити
сваку врсту накита, ошишала косу, обојила собе у црно и облачила се у црнину до
краја живота. Потпуно је напустила дворски живот, јавне догађаје и театар. Кроз
цијело удовиштво мјесец август и осамнаести дан сваког мјесеца је проводила
сама у својој соби, што је негативно утицатало на њено ментално здравље.Своје
душевно стање по Францовој смрти је описала ријечима:
„Сада се једва познајем. Постала сам
попут животиње без правог живота или разума“
Свог најстаријег сина Јозефа је прогласила Францовим насљедником на мјесту
свог савладара. Од тада па надаље, мајка и син су имали честе идеолошке
расправе. Марија Терезија је у фебруару 1766. године претрпјела још један губитак: умро је Хаугвиц.
Сину је препустила апсолутну контролу над војском по смрти грофа Леополда Јосефа фон Дауна.[7]
Однос између Марије Терезије и Јозефа био је компликован због разлике у
њиховим личностима. У поређењу с Маријом Терезијом, Јозеф је био интелектуално
супериорнији, али мајчина доминанта личност је често изазивала Јозефово
повлачење. Понекад се отворено дивила његовим талентима и постигнућима, а
истовремено га критиковала иза његових леђа.[14]Својој пријатељици је написала:
У другом писму, упућеном истој особи, жалила се:
Наравно, на крају је била наговорена да не абдицира. Сам Јозеф је често
пријетио да ће абдицирати као њен савладар и цар Светог римског царства, али и
он је био наговорен да то не уради. Међутим, њене пријетње абдикацијом су
ријетко биле сматране озбиљњим; било је познато да Марија Терезија свој
опоравак од богиња 1767. године сматрала знаком да Бог жели да она влада до
смрти. У Јозефовом интересу је било да она остане на пријестолу до своје смрти,
јер је тако имао надређеног којег је могао окривљавати за своје неуспјехе, те
је тако избјегавао преузимање одговорности за своје поступке.
Јозеф је с министрима испланирао подјелу Пољске упркос противљењу Марије Терезије. Њен осјећај за правду
ју је тјерао да одбаци идеју подјеле државе која би наштетила народу те државе.
Јозеф ју је увјерио да је већ касно одбацити планове. Уз то, Марија Терезија је
сама пристала на подјелу Пољске када је схватила да ће пруски краљ Фридрих II Велики и руска царица Катарина II Велика подијелити Пољску учествовала Марија Терезија или не. Као
краљица Угарске, Марија Терезија је полагала право на Галицију и Лодомерију коју су угарски владари прижељкивали од 13. вијека, те је
на крају и преузела ту покрајину и постала краљица Галиције и Лодомерије. Према
Фридриховим ријечима, "што је више плакала, више је узела".
|
"Никада се не брине за здравље
и ослања се само на своје кршно тијело за снагу и издржљивост. Није
зимогризна, те чак и усред зиме сједи поред отвореног прозора. Њен љекар је
озбиљно опомиње, али она се на то само смије."
|
|
Писмо пруског амбасадора пруском краљу Фридриху II, око 1748.
|
Мало је вјероватно да се Марија Терезија икада у потпуности опоравила од богиња које је преболовала 1767. године, као што су писци из 18. вијека тврдили. Патила
је од краткоће даха, хроничног умора, кашља, некрофобије и несанице, а касније је добила и едем. Од смрти њеног мужа па до њене властите смрти
погоршавало се и њено ментално здравље.
Марија Терезија се разбољела 24. новембра 1780. године, наизглед од прехладе. Њен љекар је био свјестан
да је болест тешка. Дана 28. новембра касније тражила је болесничко помазање, а сљедећег дана, у 21 сат, умрла
је окружена својом дјецом. С њом је умрладинастија
Хабзбург.
Јозеф, који је de iure владао заједно с мајком још од 1765. године, њеном смрћу је постао самостални владар.
Иза себе је оставила обновљено царство које је утицатало на остатак Европе
дуго након њене смрти. Њени насљедници су се угледали на њен примјер и
наставили модернизовати царство. Припајање Краљевине Галиције и Лодомерије је
допринијело стварању још јачег мултинационалног карактера царства који ће на
крају довести до његовог уништења.
Марија Терезија је сахрањена заједно с мужем у Царској крипти, у гробници чију је израду наредила
за живота.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen