http://www.youtube.com/watch?v=_XznuLddGmM
Zoran Janjetović
Značaj
Podunavskih Švaba za istoriju Srba
Srbi i Nemci nikad nisu bili
susedni narodi u pravom smislu reči, ali su uprkos tome tokom velikog dela
istorije bili u dosta bliskom dodiru. On je nekada bio neposredan, iako tada u
pitanju nisu bile veće mase pripadnika oba naroda. Značaj tih dodira, međutim,
uvek je prevazilazio broj ljudi koji su ih neposredno ostvarivali. Tako su npr.
posle 1240. godine u Srbiju došli saski rudari iz Transilvanije koji su razvili
rudarsku proizvodnju, koja je po nekim istoričarima, bila glavni ekonomski stub
srednjevekovne srpske države, odnosno privredna grana koja je uopšte omogućila
uspon države Nemanjića. Sasi su doneli rudarsku tehniku i njenu stručnu
terminologiju, koji su se zadržali dugo posle nestanka nemačkih rudara. Doneli
su i autonomno gradsko uređenje po uzoru na nemačke gradove. Sve su to bile
značajne novine u srednjevekovnoj Srbiji a njihovi nosioci su bili vrlo
malobrojni. Nije poznato šta se kasnije desilo sa ovim saskim rudarima: možda
su se vremenom asimilovali u lokalno stanovništvo, a možda su se pred
nadiranjem Turaka odselili.[1]
Do danas ostali su mnogi toponimi po Srbiji i Bosni koji podsećaju na njihov
plodni boravak. Svakako mnogo manji je bio uticaj nemačkih najamnika u službi
srpskih vladara (npr. garde cara Dušana) – iako bi tu možda veće obilje izvora
(koje nažalost nije izgledno) donelo neka nova otkrića.[2]
Posle propasti srpske srednjevekovne
države, neposredni srpski dodiri sa Nemcima svodili su se, pored malobrojnih
putnika, verovatno uglavnom na kontakte sa habzburškim oficirima u Vojnoj
granici koja je počela da se stvara od XVI veka. Kontakt je postao masovniji
tokom Bečkog rata i Velike seobe Srba do koje je došlo tokom njega. I dok je
Bečki rat bio sudbonosan za srednje Podunavlje – jer je doneo oslobođenje od 150-godinšnje
osmanske vlasti, Velika seoba je bila još sudbonosnija za istoriju Srba.[3]
Iako su Srbi živeli na tlu južne Ugarske još od doseljavanja u ovaj deo Evrope,[4]
i iako se njihov broj povećao tokom XV i XVI veka,[5]
značaj Velike seobe se ne može prenaglasiti. Ne samo što je broj Srba u
Ugarskoj dodatno povećan,[6]
već su im po prvi put u istoriji dodeljene carske privilegije. Njima su Srbi
priznati, doduše ne za istorijski narod u rangu Nemaca ili Mađara, ali svakako
za organizovan entitet koji je utemeljeno mogao da za sebe zahteva neka prava i
povlastice na koje potpuno „neistorijski“ narodi Monarhije (kao što su Rumuni,
Slovaci, Ruteni i dr.) nikako nisu mogli da pretenduju.[7]
One su omogućile da se tokom narednih vekova, uprkos stalnim gubicima kroz
asimilaciju, katoličenje i iseljavanje, Srbi očuvaju kao etnička zajednica.
Istovremeno, širenje habzburške vlasti na teritoriju južne Ugarske omogućiće i
ponovno uključivanje tih predela u srednjeevropski kulturni krug, a vremenom će
se i ekonomski razvoj iz austrijskih naslednih zemalja proširiti i na te
oblasti. Deo srpskog naroda koji se našao pod habzburškom vlašću našao se tako
u prilici da ponovo uspostavi veze sa evropskom civilizacijom koje je osmansko
osvajanje prekinulo sredinom XV veka, kao i da počne da se postepeno uključuje
u tokove jedne privrede koja se, iako relativno sporo, ipak modernizovala. Postepeni ekonomski i kulturni
uspon Srba u južnoj Ugarskoj, odraziće se u XIX veku povoljno i na razvoj
glavne mase srpskog naroda u Srbiji.
Za prenošenje savremenih
tekovina evropske civilizacije na Srbe u Ugarskoj odlučujuća su bila dva
faktora. Prvi je bila sama habzburška vlast koja se trudila da i na tom delu
svoje teritorije sprovede mere modernizacije – u skladu sa tadašnjim
shvatanjima, svojim mogućnostima i potrebama. Drugi faktor bile su Podunavske
Švabe koje su i same bile istovremeno oruđe i objekat navedenih
modernizacijskih mera.
Sam naziv Podunavske Švabe stvorili
su geografi tek u trećoj deceniji XX veka za potomke nemačkih naseljenika
različitog plemenskog porekla.[8]
Srbi, a i drugi narodi regiona, nazivali su ih jednostavno Švabe – kako su i
oni sami sebe zvali. Iako je njihova etnogeneza završena tek u XX veku, Srbi i
drugi narodi su ih oduvek opažali kao celinu. Štaviše, oni često nisu mogli da
među civilizacijskim tekovinama, objektima materijalne i duhovne kulture,
jezičkim uticajima i ostalim novinama sa kojima su se susretali u dodiru sa
habzburškom državom i nemačkim kolonistima, naprave razliku između uticaja koji
su poticali od vlasti i onih koji su dolazili od samih Švaba. Takođe, oni nisu
mogli da razlikuju ono što je bilo (vrlo uslovno rečeno) izvorno švapsko od
tekovina koje su Srbima i drugim narodima u regionu samo došle posredstvom švapskih
naseljenika.[9]
U ovom tekstu nećemo se baviti
svime onime što su južnougarski Srbi preuzeli od svojih švapskih komšija,[10]
već pre svega značajem Podunavskih Švaba za istoriju Srba - ne samo u južnoj Ugarskoj, već i u
Slavoniji, Bosni i samoj Srbiji. Osvrnućemo se na razne vidove uticaja i njihov
značaj, stavljajući kad god je to potrebno u širi kontekst opštih
srpsko-nemačkih osnosa.
Već na prvi pogled jasno je da
su Švabe za Srbe u Vojvodini, pa i za Srbe uopšte, imale mnogo veći značaj nego
Srbi za Nemce. S obzirom na brojčani odnos dva naroda i razlike u ekonomskoj i
kulturnoj razvijenosti, to uopšte ne začuđuje: Nemci su za Srbe uvek bili važan
faktor, dok je obrnuto važilo samo u izuzetnim, po pravilu konfliktnim,
istorijskim trenucima, i to nikad ne za dugo.
Naseljavanje nemačkih
kolonista u južnoj Ugarskoj bilo je pre svega ekonomski motivisano.[11]
Kao takvo, ono je narušavalo postojeću privrednu strukturu i uništavalo način
života, pre svega srpskog stanovništva, koje je bilo najbrojnije posle odlaska
Turaka.[12]
Posle sloma srednjevekovne srpske države, srpsko stanovništvo se velikim delom
od zemljoradnje okrenulo stočarstvu koje je u uslovima osmanske vlasti nudilo
bolje mogućnosti preživljavanja: posedovanje stoke[13]
omogućavalo je brzo sklanjanje pred nadirućim turskim vojskama ili kaznenim
ekspedicijama, prelaženje sa turske na habzburšku ili mletačku teritoriju, ili
obrnuto, brzo sticanje nužnih sredstava za život pljačkom stada drugih plemena
i bratstava, seobu u plodnije, pitomije ili bezbednije krajeve itd. Stočarstvo
je bilo najpogodniji oblik privređivanja za stanovništvo koje je često bilo
prisiljeno da se seljaka.[14]
Takav oblik privrede prenet je i u južnu Ugarsku, a posle Velike seobe 1960.
godine, to je postao dominantan oblik privređivanja na tom prostoru: osmanska
vlast je nestala a sa njom i veliki deo stanovništva, nova vlast se tek
učvršćivala a zemlja još nije bila vraćena starim ili dodeljena novim privatnim
vlasnicima. Kada je stanje u novooslobođenim krajevima počelo da se normalizuje,
tj. kada je počeo da se zavodi društveno-ekonomski poredak nalik onom u drugim
habzburškim zemljama, došlo je do sve jačeg narušavanja polunomadskog i
stočarskog načina života većine Srba.[15]
Kolonizacija stranih seljaka različitih
narodnosti bila je glavno sredstvo kojim su vlasti i zemljoposednici želeli da
podignu broj stanovnika a time i prihode od novostečenih krajeva. To je bilo i
glavno sredstvo kojim je razaran srpski način života, a nemački naseljenici su
bili glavni nosioci novog, prevashodno ratarskog, načina privređivanja i
života. To je uz obavezu obrade zemlje, izgradnje kuća i dažbine koje su Srbi
plaćali a kojih su naseljenici neko vreme bili pošteđeni, dovodilo i do
fizičkih napada Srba na koloniste.[16]
Suprotno tvrdnjama nekih srpskih nacionalista, cilj nije bio da se razbije
srpska kompaktnost:[17]
nje zbog malog broja Srba i prisustva pripadnika drugih naroda na celokupnoj
teritoriji nije bilo, a kolonizacija stranih seljaka je sprovođena zbog
ekonomskih razloga. Njihovo naseljavanje bilo je organizovano od državnih i
crkvenih vlasti, kao i brojnih privatnih veleposednika kojima je trebala radna
snaga. Sami kolonisiti nisu imali preveliku slobodu niti izbora mesta
naseljavanja, niti načina naseljavanja, izgradnje kuća, sela ili obrade tla: te
stvari su za njih u većini slučajeva određivale vlasti. Međutim, oni su bili ti
koji su naloge vlasti i zemljoposednika sprovodili u delo. Zbog toga se i gnev
Srba koji su bili pogođeni promenama privredne strukture, oduzimanjem pašnjaka
i njiva (a nekada i kuća) i uništavanjem svog načina života, obrušavao na Švabe
a ne na vlasti koje su stajale iza njih.[18]
Vlasti su s jedne strane bile manje vidljive, a s druge strane i jače od
kolonističkih porodica.
Kasniji srpski nacionalistički
autori su u naseljavanju Nemaca videli samo loše posledice, pre svega činjenicu
da su Srbi gubili zemlji i da se njihov udeo u celokupnom stanovništvu stalno
smanjivao. Previđali su ne samo to da su i srpski veleposednici naseljavali
inorodne, pa i nemačke seljake, već i da su obično i sami Srbi, posebno tokom
kasnijeg perioda, i sami u velikoj meri svojim rastrošnim običajima, bili krivi
što su ih marljiviji i štedljiviji Nemci potiskivali.[19]
Previđali su, takođe, i veliki značaj nemačkog naseljavanja za kultivisanje
južne Ugarske i njen ekonomski napredak.[20]
Kako to nacionalisti obično rade, videli su samo jednu stranu: želeli su da
Vojvodina[21]
(tj. nekadašnja južna Ugarska) bude etnički pretežno srpska, ali da istovremeno
ostane najrazvijeniji deo srpskog etničkog prostora. Kada je etnička prevlast
najzad ostvarena posle Drugog svetskog rata, bilo je to po cenu ekonomskog
slabljenja i kulturnog opadanja, o čemu će kasnije biti reči.
Svojim dolaskom u (pretežno)
srpsku Sredinu u Bačkoj, Baranji[22]
i zapadnom Banantu, preci Podunavskih Švaba uneli su u srpsku istoriju jedan
potpuno nov elemenat. Ne samo etnički, već prvenstveno kulturni. Srbi su tokom
svoje istorije na Balkanu navikli da budu u dodiru sa pripadnicima drugih
naroda. Međutim, ti narodi su uglavnom – često i bez obzira na versku razliku –
bili ili etnički srodni (Hrvati, Dubrovčani, Bugari) ili su više-manje
pripadali istom balkansko-osmansko-istočnjačkom kulturnom krugu. Drugim rečima,
oni jesu bili različiti, ali ne i potpuno tuđi.[23]
Mađari, sa kojima su Srbi zajedno živeli pod osmanskom vlašću a delom i još od
Srednjeg veka, a pogotovo pravoslavni Rumuni koji su i sami bili pravoslavci i uglavnom
brdski stočari, nisu se po običajima, načinu života i kulturi toliko
razlikovali od Srba kao nemački kolonisti različite plemenske pripadnosti: oni
su za Srbe zaista bili tuđinci. Da stvar bude gora, oni su po jeziku, veri,
običajima i drugim osobinama, bili srodni predstavnicima neomiljene habzburške
vlasti. U kontaktu sa njima južnougarski Srbi su morali da nauče kako se živi
pored nekoga ko je zaista drugačiji. To
je lekcija koju ljudska bića po pravilu jako teško savladavaju. Tokom više od
dva veka življenja u susedstvu sa Švabama, Srbi su naučili da ih poštuju, da s
njima mirno žive i povremeno sarađuju, ali izgleda da se prava bliskost među
pripadnicima oba naroda nikad nije razvila. Razlog su bile još uvek prevelike
razlike – u drugoj polovini XIX veka, ne više u načinu života, već u interesima
i u mentalitetu.[24]
Podunavske Švabe su se u
Ugarsku doselile nošeni normalnom ljudskom željom za boljim životom. Posle više
decenija i nekoliko generacija, radom i štednjom većini je uspelo da obezbedi
relativno pristojan život. Videvši da je nemački način privređivanja
produktivniji, usvojili su ga i pripadnici ostalih etničkih grupa, pa i Srbi.
Ostale su, međutim, razlike u mentalitetu, koje uglavnom postoje do danas: dok
su Nemci uglavnom praktični, racionalni materijalisti, Srbi su uglavnom
temperamentni i često neracionalni idealisti. Srbi su usvojili nemačku tehniku
obrade zemlje, način odevanja, kuvanja itd. ali uglavnom ne i nemačku
štedljivost i trezvenost.[25]
To je omogućilo Švabama da svoj zemljoposed šire na račun Srba i pripadnika
drugih etničkih zajednica. Tako je razlika u mentalitetu dovodila do razlike u
ekonomskim interesima. Kada je u drugoj polovini XIX veka ponestalo slobodne
zemlje u Bačkoj i Banantu, deo Švaba je počeo da se iseljava u Srem i
Slavoniju. Tu su za srazmerno malo novca mogli da kupe mnogo veće posede nego u
južnoj Ugarskoj. Prodavci su bili Srbi i Hrvati koji su osiromašili usled
neurednog života, prodora kapitalizma i raspadanja porodičnih zadruga posle
razvojačenja Vojne granice. Mentalitetske razlike, kombinovane sa ovi
faktorima, dovodile su i tu do netrpeljivosti: na određeni način, švapski došljaci
su zajedno sa jevrejskim trgovcima bili simbol „zala“ moderne sa kojima
patrijarhalno srpsko (i hrvatsko) seljačko društvo nije moglo da se izbori.[26]
Slično se, iako u mnogo manjoj meri, ponovilo i u Bosni posle 1878. godine, gde
je jedan manji broj vojvođanskih Nemaca potražio sreću.[27]
U Sremu i Slavoniji doseljavanje nemačkih i drugih seljaka dodatno je zbližilo
one srpske i hrvatske krugove koji su zbog etničke srodnosti i želje za otporom
mađarizaciji bili skloni saradnji. Na taj način, i Podunavske Švabe su dale
mali, ali neposredan, doprinost razvoju jugoslovenske ideje, koja je, kao i
svaka nacionalna ideja, morala da radi zbijanja sopstvenih redova, ima nekog –
pravog ili zamišljenog – protivnika.[28]
Međutim, to je bila samo jedna
od više uloga koje su vojvođanski Nemci igrali u srpskoj istoriji. Podunavske
Švabe iz južne Ugarske bile su, zajedno sa svojim srpskim zemljacima, među
značajnim donosiocima modernosti i u oslobođenu Srbiju posle 1830- godine. Među
njima nije bilo seljaka, ali jeste znatlija (koje su pre svega donosile nove,
moderne zanate), radnika i krčmara.[29]
Zajedno sa pripadnicima drugih narodnosti, prodorom stranog kapitala, uvozom
robe, školovanjem domaćih sinova na dobrim delom nemačkim i austrijskim
univerzitetima, oni su bili faktor modernizacije Srbije u XIX i početkom XX
veka.[30]
Jasno je da bi bilo nemoguće odvojiti njihov uticaj od uticaja ovih drugih
faktora.
Ono što je, međutim, očito je
relativno spora i nepotpuna modernizacija srbijanskog društva. Ona je pre svega
zahvatila varoši (a naročito Beograd), i to posebno više slojeve.[31]
Velike mase seoskog stanovništva će još dugo ostati nepismene, slabo povezane
sa nacionalnim i međunarodnim tržištem, odane starim običajima i načinu života.
Za njih je pridev „švapski“ (u značenju „nemački“) i dalje označavao sve što je
strano i tuđe. Zbog toga što je običan čovek često više osećao loše nego dobre
strane modernizacije i taj „švapski“ uticaj je više doživljavan kao negativan
nego kao pozitivan a „Švaba“ - čak i
kada je to bio vojvođanski Nemac koji je savršeno govorio srpski i čak i kada
se njegovim dostignućima morlo odati poštovanje - je ostajao oličenje drugosti,
sa priličnom dozom negativnog. Štaviše, u taj stereotip uključivani su i
vojvođanski Srbi koji su dolazili u Srbiju da prave karijeru kao učitelji,
profesori, lekari i državni činovnici. Oni su često izjednačavani sa Nemcima i
pogrdno nazivani „Švabe“.[32]
Verovatno je baš to nevoljko poštovanje pred tuđim postignućima, svakako u
kombinaciji sa drugim faktorima od kojih je glavna bila austro-ugarska politika
prema Srbiji i prema Srbma u Monarhiji, rađalo osećaj nesigurnosti ili čak
ugroženosti. Za Srbe u Vojvodini i Slavoniji, on je bio dopunjen neospornom
činjenicom da su Podunavske Švabe predstavljale opasnu ekonomsku konkurenciju.
Pored toga, zbog sklonosti velikog broja imućnijih i obrazovanijih Švaba da se
zarad društvenog uspona mađarizuju, kao i zbog neskrivenih simpatija
neasimilovanih Švaba prema Mađarima i mađarskoj državnoj ideji, nacionalno svesni Srbi u Habzburškoj
monarhiji, videli su u Švabama „rezervni tim“ nedovoljno brojnih Mađara.[33]
Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata
i Slovenaca u jesen 1918. godine nateralo je srpske elite na promenu stava
prema Nemcima u Vojvodini. Oni više nisu viđeni kao oslonac tuđinske vlasti,
ali ni sopstvene. Njih je tek trebalo pridobiti za novu državu i njen noseći
narod, Srbe.[34] Ovo
je posebno važilo za period interregnuma – od Beogradskog primirja 13. novembra
1918. godine do sklapanja Trijanonskog ugovora o miru 20. juna 1920. godine
kojim je Vojvodina službeno pripojena Kraljevini SHS. Prvih nekoliko godina
činilo se da će Nemci (bar u Vojvodini) uživati bolji položaj od drugih
manjina.[35] Ubrzo
se pokazalo da to neće biti moguće. Postojalo je za to nekoliko prepreka:
Nemcima se nije moglo dati (mnogo) više nego drugim manjinama jer bi onda i one
zahtevale isto (posebno Mađari i Albanci koji su zbog iredentističkih težnji
viđeni kao posebno problematični). Srpski političari i „nacionalni radnici“
nisu uspeli da prevaziđu sopstveni nacionalizam. Smatrali su da se Vojvodina
može „nacionalizovati“ uglavnom istim metodama koje su sa jedva polovičnim
uspehom decenijama primenjivale mađarske vlasti: školom, nametanjem službenog
jezika, ekonomskom diskriminacijom, kolonizacijom sopstvenog življa.[36]
Pored toga, zbog hrvatskih, a posebno slovenačkih partnera u vlasti,[37]
nemačkoj manjini (koja je najvećim delom živela izmešana sa Srbima) nije se
moglo izaći u susret. Na taj način su i Švabe postale deo onoga što su levičari
nazivali „nerešenim nacionalnnim pitanjem“. Nažalost, veličina i značaj tog
pitanja nisu doprineli da kod srpskih elita sazri svest o potrebi za drugačijim
postupanjem sa pripadnicima drugih naroda.[38]
Određene povlastice koje je nemačka manjina – posebno u Vojvodni – dobila
tridesetih godina,[39]
bili su srazmerno mali ustupak, koji je bio zakasneo i što je najvažnije,
iznuđen spoljnopolitičkim razlozima. Kao takav on nije imao unutrašnji
potencijal da promeni način mišljenja srpske elite.[40]
Puno nacionalno sazrevanje vojvođanskih
i slavonskih Švaba baš u doba dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, imaće
tragične posledice za sudbinu Nemaca u Jugoslaviji. Zbog nezadovoljavajućeg
položaja nemačke manjine i propagande iz Rajha,[41]
ona se velikom većinom, aktivno ili pasivno, stavila na stranu Hitlerove
Nemačke tokom Drugog svetskog rata.[42]
Iz njenih redova – prvenstveno od Švaba iz Banata, stvorena je 7. SS-divizija
„Princ Eugen“ koja je kod Srba i ostalog južnoslovenskog stanovništva Srbije,
Bosne i Hercegovine i Dalmacije zapamćena po krvavim zločinima.[43]
Pre svega njeni zločini, služiće posle Drugog svetskog rata kao opravdanje
komunističkim vlastima za surov postupak sa pripadnicima nemačke nacionalne
manjine.
Ona, međutim, nije bila jedina
jedinica koja je počinila ratne zločine nad civilima. Činile su to i druge
nemačke, ali i druge jedinice. Zašto je onda baš ova postala toliko
zloglasna? Izgleda da odgovor treba
tražiti ne samo u njenim zločinima – koji za ono vreme nisu bili nikakva
specifičnost – već više u činjenicama da je ona bila jača i opasnija od ostalih
nemačkih jedinica koje su operisale na teritoriji Jugoslaviji. To je bila zbog
toga što je ona, za razliku od ostalih nemačkih divizija, bila u potpunom
sastavu, a veliki deo njenih pripadnika nisu bili „trećepozivci“ kakvi su služili
u posadnim jedinicama iz Rajha. Sem toga, nju su uglavnom sačinjavali ljudi
koji su poznavali jezik i mentalitet ljudi protiv kojih su se borili, a
delimično i prostor na kome su delovali. Pored toga, oni su osećali i potrebu
da se dokažu kao jednakovredni Nemci pred oholim oficirima iz Rajha koji su ih
gledali s visine. Zbog toga su oni za partizane predstavljali verovatno vojno najopasnijeg
od njihovih brojnih neprijatelja. Uz ostala dela kolaboracije, to je omogućilo
da se celoj nemačkoj manjini prilepi veleizdajnička etiketa. Za multietničke komunističke
vlasti posle rata, ove činjenice će igrati dvostruku ulogu.
S jedne strane, držanje
folksdojčera u ratu (koje se u malo čemu razlikovalo od držanja ostalih
nacionalnih manjina, ali i pripadnika većinskih naroda) poslužilo je kao
izgovor za njihovu eliminaciju kao etničke grupe.[44]
Na taj način novim vlastima u ruke su pale brojne kuće i ogromni kompleksi
zemlje koji su poslužili za nagrađivanje partizanskih veterana ili njihovih
porodica. To je bio način da se veliki broj novih naseljenika čvrsto priveže za
novi režim, ali je to istovremeno dovelo do pada produktivnosti zbog cepkanja
poseda i naseljavanja zemljoradnji nevičnog brđanskog stanovništva.[45]
S druge strane, da bi opravdale svoj surovi postupak, komunističke vlasti su u
javnosti (uključujući i istoriografiju)[46]
slikale samo crnu sliku nekadašnje nemačke manjine, koja se navodno stavila u
službu okupatora još pre napada na Jugoslaviju, a potom mu verno služila – iako
je to solidarisanje sa okupatorom često iznuđeno kako psihološkim i društvenim
pritiskom, tako i represivnim merama samog okupatora, ali i napadima
partizanskih jedinica na folksdojčerska sela. Ovakva negativna slika, imala je,
međutim, još jednu funkciju, možda još važniju od prvospomenute. Ona se
sastojala u tome da gotovo sav odijum kolaboracije svali na jednu nacionalnu
manjinu, koja ubrzo po završetku rata praktično više nije postojala i koja zato
nije mogla da se brani.[47]
To je omogućavalo da pripadnici svih drugih naroda i nacionalnih manjina – sem
nekih izuzetaka, koji su po pravilu bili poznati imenom i prezimenom – budu
amnestirani za svoje držanje tokom Drugog svetskog rata. Tako su svi
folksdojčeri svrstani u istu kategoriju izdajnika, ali samo pojedini
Srbi (četnici, nedićevci), Hrvati (ustaše), Slovenci (belogardejci) itd. Na taj
način se stvarao mit o tome da su jugoslovenski narodi, a i nacionalne manjine,[48]
u celini bili na „pravoj strani“ (izuzevši naravno ovde spomenute izuzetke),
dok su samo folksdojčeri kao celina (uz nekoliko časnih izuzetaka)[49]
stali na stranu okupatora. Ovo se uklapalo u crno-belu sliku rata koju su u
cilju legitimisanja vlasti komunista širili mediji, istorigrafija, školski
udžbenici,[50]
filmovi,[51] kao
i sami političari.[52]
Može se reći da su Srbima Švabe (zajedno sa Nemcima iz Rajha) podmetnuti kao
glavni krivci za stradanja Srba. Bio je to način da se umanji animozitet, pre
svega, prema Hrvatima, čiji bad guys, ustaše, su priključeni Nemcima. Na taj način,
sprečilo se propitivanje uloge hrvatskih masa u ratu. Takođe, sprečavalo se i
propitivanje uloge samih Srba u ratu: solidarisanja dela Srba sa Dražom
Mihajlovićem, kraljem Petrom II, saradnja sa nemačkim okupatorima, pokolji
muslimana u Bosni od strane četnika, partizana od strane četnika i obrnuto itd.
Drugim rečima, prikazivanjem vojvođanskih Švaba kao „Hitlera iz našeg sokaka“[53]
onemogućavalo se otvaranje niza za komunističke vlasti „nezgodnih“ pitanja.
Ovakava crno-bela slika rata
počela je da se kruni, zajedno sa socijalističkim društveno-ekonomskim sistemom,
krajem 1980-ih godina. U kontekstu otvaranja brojnih pitanja i preispitivanja
mnogih zadatih „istina“, došlo je i do oživljavanja inetersovanja i za
pripadnike nemačke manjine. Ono se prvo manifesotvalo u štampi i publicistici a
potom i u istoriografiji. Mnoštvo članaka i više knjiga[54]
doprineli su da se, posebno u nekadašnjim pretežno švapskim naseljima, slika o
njihovim nekadašnjim stanovnicima dosta promenila. Deo te izmenjene slike dopro je i u širu srpsku javnost. Nažalost,
burni i tragični događaji 1990-ih godina i ekonomske teškoće početkom XXI veka,
skrenuli su najveći deo pažnje javnosti na druge teme. Pored toga, pristalice
starog, jednostrano crnog, viđenja folksdojčera su još uvek dosta glasne.[55]
Može se reći da je tokom druge
polovine XX veka značaj Nemačke – kao privrednog partnera i meste najveće
srpske dijaspore - u srpskim očima rastao, dok je značaj sećanja na nemačku
manjinu, sve više opadao. Danas su već stasale brojne generacije, posebno izvan
Vojvodine, koje nemaju pojma da je u njihovoj zemlji nekad živela brojna
nemačka nacionalna manjina. Sama ta manjina se od devedesetih godina prošlog
veka reaktivirala u organizovanju udruženja, oživljavanju običaja i jezika,[56]
ali, gledajući sa strane, nije sasvim jasno u kojoj meri se tu radi o borbi za
dotacije iz Nemačke, a u kojoj o sentimentalnom „vraćanju korenima“, nalik na
ono koje doživljvaju više-manje sve etničke grupe u npr. SAD. U kojoj meri se
još ljudi koji se na popisu izjašnjavaju kao Nemci mogu smatrati za Podunavske
Švabe, više je verovatno pitanje za etnologe. Mnogi od njih ne znaju više ni
reč nemačkog iako čuvaju neke običaje i versku pripadnost. Sigurno je da su oni
za svoju (širu) okolinu jedva nešto vidljiviji nego prethodnih decenija.
Može se reći da su uprkos
svojoj sadašnjoj „nevidljivosti“ Podunavske Švabe odigrale važnu ulogu u
istoriji Srba, ne samo na prostoru Vojvodine. Oni su tokom govoto dva veka bili
donosioci modernizacije na polju privrede i materijalne kulture.[57]
Znatno su doprineli bržem ekonomskom razvoju celog regiona koji su naseljavali,
što se odrazilo i na tamošnje Srbe, koji su onda sa svoje strane, mogli da kao
bogatiji i bolje obrazovani, pomognu oslobodilačke napore svojih sunarodnika u
Srbiji početkom XIX veka, kao i njihove napore za izgradnjom moderne države po
evropskom uzoru. U tome su ulogu odigrale i mnoge švapske zanatlije, radnici,
preduzimači, gositioničari...Istoriju tih ljudi tek treba napisati, a da oni to
zaslužuju potvrđuje već sam broj germanizama iz svakodnevnog života koji je tada
bio u upotrebi.[58] U
međuratnoj Jugoslaviji, srpski političari su propustili da od nemačke manjine
naprave dvosmerni most koji bi Srbe povezao sa jednim od najvećih evropskih
naroda. Umesto toga kratkovida manjinska politika olakšala je nacistima put do
srca folksdojčera –sa tragičnim posledicama kako po Srbe, tako i po
folskdojčere. Slika folksdojčera kao ratnih neprijatelja bila je možda važnija
i od samog njihovog pomaganja ratnog napora Trećeg rajha. Ona je služila
komunistima ne samo da legitimišu svoj surov postupak sa pripadnicima nemačke
manjine, već i da učvrste pojednostavljenu sliku Drugog svetskog rata na
jugoslovenskom prostoru u kojoj su pripadnici svih „naroda i narodnosti“,
predvođeni Komunističkom partijom Jugoslavije bili na „pravoj strani“, dok su
na strani zla bili okupatori, folksdojčeri i malobrojni domaći izrodi kao što
su ustaše ili četnici. Na taj način Podunavske Švabe su odigrale značajnu
stvarnu, ali i virtuelnu ulogu u srpskoj istoriji. Možda je najveća nepravda
koja ih je zadesila to što današnji Srbi i današnji Nemci nje uglavnom ili nisu
svesni, ili je vide u iskrivljenom svetlu.
[1] Stojan Novaković, Novo Brdo i Vranjsko Pomoravlje
u istoriji srpskoj XIV i XV veka, Godišnjica Nikole Čupića, III, 1879, str.
280-294; Mihajlo J. Dinić, Za istoriju rudarstva u srednjevekovnoj Srbiji i
Bosni, I, Beograd 1955, str. 1-27; Sima M. Ćirković, Srbi među evropskim
narodima, Beograd 2004, str. 58-59: Istorija srpskog naroda (dalje: ISN), I,
Beograd 1981, str. 345-348, 369-371, 385-386, 471, 539.
[2] Možda bi se pokazalo da su neke
tipično zapadnjačke tekovine došle (i) preko stranih najamnika. (ISN, I, 506;
Zoran Konstantinović, Deutsch-serbische Begegnungen, Berlin 1997, str. 29)
[3] O njoj i njenom značaju v. : Dušan
J. Popović, Velika seoba Srba, Beograd 1954; Isti, Srbi u Vojvodini, I. Od
najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699, Novi Sad 1990. (2. izd.), str.
328-335; Stefan Čakić, Velika seoba Srba 1689/90. i patrijarh Arsenije III
Crnojević, Novi Sad 1982; ISN, III/1, Beograd 1993, str. 506-553; Olga
Zirojević, Srbija pod turskom vlašću 1459-1804, Beograd 2007, str. 169-190;
Ćirković, n.d., 148-152.
[4] Popović, Srbi u Vojvodini, I, str.
37-43; ISN, I, str. 122-123, 157; Yovan Radonitch, Histoire des Serbes en
Hongrie, Paris, Barcelona, Dublin 1919, str. 6-14; Mita Klicin, Kratka istorija
srpskog Elzasa od VI-XX. veka, Beograd s.a., str. 5-9; Aleksa Ivić, Istorija
Srba u Vojvodini (od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice
(1703)), Novi Sad 1929, str. 5-6.
[5] ISN, II, Beograd 1982, str. 248-267;
315-389, 413-490; Popović, Srbi u Vojvodini, I, str. 74-109, 171-173, 205-213;
Radonitch, n.d., 30-81; Ivić, n.d., 7-187; Klicin, n.d., 10-17.
[6] Tokom osmanske vlasti i neposredno
posle odlaska Turaka, Srbi su čak činili većinu stanovništva oslobođenih
krajeva. (Radonitch, n.d., 81-85, 99; Klicin, n.d., 20; Radivoj Simonović,
Etnografski pregled Vojvodine, Novi Sad 1924, str. 9; Gerhard Seewann,
Serbische Süd-Nord-Migrationen in Südosteuropa als Voraussetzung für die
deutsche Ansiedlung im 18. Jahrhundert, u: A Kárpát-medence vonzásában, Pécs
2001, str. 429.)
[7] Čakić,
n.d., 214-222, 279-323; Popović, Srbi u Vojvodini, I, 328-345; Isto, II. Od
Karlovačkog mira 1699. do Temišvarskog sabora 1790, str. 55-57, 191-228; ISN,
IV/1, Beograd 1986, str. 41-57; Dimitrije Đorđević, Die Serben, u: Adam
Wandruszka, Peter Urbanitsch (ur.), Die Habsburger Monarchie 1848-1918, III/1,
Wien 1980, str. 734-774; Fran Zwitter, Jaroslav Šidak, Vaso Bogdanov, Les
problems nationaux dans la Monarchie des Habsbourg, Belgrade 1960, str. 29.
[8] Naziv je skovao štutgartski geograf Hermann Rüdiger 1922. godine da obeleži Nemce koji su živeli na teritoriji istorijske Kraljevine Ugarske a nisu bili transilvanijski Sasi. (Up. Leidensweg der Deutschen im
kommunistischen Jugoslawien, II. Erlebnisberichte über die Verbrechen an den
Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944-1948, München,
Sindelfingen 1993, str. 16.)
[9] O tome v. : Zorna Janjetović, Gegenseitige Kultureinflüsse zwischen Serben und Donauschwaben in der Vojvodina, Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde, 50, 2008/2009, str. 103-133.
[10] Više o tome, kao i o onome što su
Švabe preuzele od Srba vidi: Janjetović, Gegenseitige Kultureinflüsse; Isti, Srpski uticaj na svakodnevnu kulturu Nemaca u Vojvodini, Godišnjak za
društvenu istoriju, XVI, 2, 2009, str. 19-32; Isti, Neprolazna svakodnevica: Nemački doprinos narodnoj kulturi Vojvodine,
u: Tokovi istorije, 3-4, 2008, str. 214-223; Zlatoje Martinov, Nemački uticaj
na ishranu Srba u Banatu, Pančevo 2004. (2. izd.); Nives Rittig-Beljak, Švapski
kulinarij – dodir tradicija u Hrvatskoj, Zagreb 2002.
[11] Seewann, n.d., 421-442; Oskar Feldtänzer,
Georg Wildmann, Donauschwäbische Geschichte, I. Das Jahrhundert der Ansiedlung
1689-1805, München 2006; Márta Fata,
Einwanderung und Ansiedlung der Deutschen (1686-1790), u: Günter Schödl (ur.),
Deutsche Geschichte im Osten Europas. Land an der Donau, Berlin 1995, str.
90-196; Konrad Schünemann, Österreichs Bevölkerungspolitik unter Maria
Theresia, I, München 1935; Sonja Jordan, Die kaiserliche Wirtschaftspolitik im
Banat im 18. Jahrhundert, München 1967; Imre Wellmann, Die erste Epoche der
Neubesiedlung Ungarns nach der Türkenzeit (1711-1761), Acta historica, XXVI,
1980, str. 241-304.
[12] Pod „Turcima“ zapravo treba razumeti osmansko stanovništvo različite
nacionalne pripadnosti: od pravih etničkih Turaka, preko islamizovanih Srba,
Bošnjaka, Albanaca, Mađara, Grka i drugih, do malobrojnijih pripadnika
bliskoistočnih naroda kao što su Arapi, Kurdi itd. (Popović, Srbi u Vojvodini,
II, str. 212.)
[13] Koja se zato još uvek u pojedinim
južnoslovenskim dijalektima zove „blago“.
[14] Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i
južnoslovenske zemlje. Osnovi antropogeografije, Beograd 1966, str. 128-156;
Seewann, n.d., 421; Ćirković, n.d., 124; Radonitch, n.d., 99.
[15] Ovo ne treba shvatiti tako da se
Srbi nisu bavili i zemljoradnjom. Naprotiv, ona je bila njihova delatnost još
pre dolaska na Balkan, ali je u novim uslovima ona postala sporedna privredna
grana. U balkanskim planinama gde je veliki deo stanovništva potražio utočište
pred osmanskiom najezdom, ona se i iz čisto geografskih razloga nije mogla
mnogo razviti.
[16] Seewann, n.d., 433, 436. Daleko od toga da su nemački kolonisit bili samo
ratari. Među njima je, naročito na početku, bilo dosta ratnih veterana,
zanatlija, avanturista, kao i manji broj deportovanih asocijalnih elemenata.
Nasuprot tvrdnjama antinemačkih autora, ovi poslednji nikada nisu bili
zastupljeni u većem broju, a njihova ogromna većina je iskoristila prvu priliku
da se vrati u svoj austrijski zavičaj. (Up. Schünemann, n.d., 76-88; Wellmann,
n.d., 268.)
[17] Taj stav je ušao i u deo naučne literature. (Klicin, n.d., 21; Toša
Iskruljev, O Vojvodini i njenoj kolonizaciji, Novi Sad 1925, str. 11, 28; Mirko
Mitrović, Naseljavanje i kolonizacija Vojvodine 1690-1945, Godišnjak Društva
istoričara SAP Vojvodine, 1984, str. 202; ISN, IV/1, str. 214; Branislav Bukurov,
Naselja u južnom Banatu, Zbornik Matice srpske za prirodne nauke, 39, 1970,
str. 30; Vera Milutinović, Nemci u Vojvodini, Etnološki pregled, 4, 1962, str.
36.
[18] Erik Roth, Die planmäßig angelegte
Siedlung im Deutsch-Banater Militärbezirk 1765-1831, München 1988, str. 45, 51;
Felix Milleker, Geschichte der Banater Militärgrenze 1764-1873, Pančevo 1925,
str. 41-42; Isti, Die Besiedlung der Banater Militärgrenze, Bela Crkva 1926,
str. 5; Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku,
Novi Sad 1961, str. 26-27, 30, 34.
[19] Gavrilović, n.d., 15; Isti,
Privredne i društvene prilike u Inđiji 1746-1849, Godišnjak Filozofskog
fakulteta u Novom Sadu, 6, 1961, str. 157; ISN, IV/1, str. 214; Radoslav
Marković, Pravoslavna srpska parohija u Inđiji krajem 1900. godine, Inđija
1997. (reprint), str. 22; Vasilije Kolaković, Naselje Ovča, Godišnjak grada
Beograda, VII, 1960, str. 122; C.A. Macartney, Hungary and Her Successors. The
Treaty of Trianon and its Consequences 1919-1937, London, New York, Toronto
1937, str. 34; Toša Iskruljev, Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914. godine i
Madžari. Sa madžarske granice. Bajski
trokut. Sent Andreja, Novi Sad 1936, str. 306-309, 327.
[20] Slavko Gavrilović je čak tvrdio da
je od kraja XVIII veka do 1848. godine južna Ugarska bila ekonomski
najrazvijeniji deo Ugarske. (Slavko Gavrilović, Srem, Banat i Bačka od kraja
XVIII do sredine XIX veka, Zbornik za istoriju, 6, 1972, str. 17.) S druge
strane, neki podunavskošvapski autori su prenaglašavali značaj švapskih kolonista,
zanemarujući brojne mere državnih vlasti i veleposednika, kao i doprinos
pripadnika ostalih etničkih grupa privrednom razvoju Ugarske.
[21] Pojam Vojvodine je tokom istorije
menjao značenje. Zamišljena kao autonomna srpska teritorija u južnoj Ugarskoj,
Vojvodina je po prvi put na kratko ostvarena posle revolucije 1848/49. godine,
a i tada više na papiru nego u stvarnosti. Kasnije je to postao sinonim za
Bačku, Banat i Baranju (posebno delove koji su po 1918. godini pripali
Kraljevini SHS), da bi posle Drugog svetskog rata Autonomna pokrajina Vojvodina
obuhvatila istočni Srem, Bačku i jugoslovenski deo Banata, ali ne više i
jugoslovenski deo Baranje (Up. Edgar Hösch, Karl Nehring, Holm Sundhaussen (ur.), Lexikon zur
Geschichte Südosteuropas, Wien, Köln, Weimar 2004, str. 733-734.) . Mi ćemo
ovde imati u vidu prevashodno teritoriju Vojvodine onakvu kako je ona
definisana posle 1945. godine.
[22] U Baranji je do početka XVIII veka
takođe živeo priličan broj Srba. Isto je važilo i za delove Banata koji danas
nisu u Republici Srbiji.
[23] Ceo niz osobenosti koje laici
smatraju izrazito „srpskim“ (kao što su mnogobrojna jela, muzika, nošnja, reči
itd.) u stvari su orijentalnog, arapsko-persijskog porekla a Srbima su ih
prenele Osmanlije.
[24] Zanimljivo je da su odnosi Srba sa
Mađarima uvek bili mnogo emotivniji: kada su bili loši, dolazilo je do velikih
krvoprolića, a kada su bili dobri, do mnogo veće bliskosti. Zabeleženo je da su
se između dva svetska rata Srbi i Mađari oslovljavali sa „brate“, dok su i jedni
i drugi Nemce oslovljavali samo sa „komšija“. (Up. Zoran Janjetović, Deca
careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918-1941, Beograd
2005, str. 90.) O mentalitetu Švaba v.: Zoran Janjetović, Duhovni profil vojvođanskih Švaba, Tokovi istorije, 1-2, Beograd
2000, str. 55-67.
[25] Marković, Pravoslavna srpska
parohija, passim; Isti, O raskošu (modi) i ostalim štetnim običajima i navikama
našim, Zagreb 1905; Isti, Sadašnje stanje naše agrarne privrede (prilog k temi
da li naš narod propada), Letopis Matice srpske, 286, 1912, str. 46, 50;
Popović, Srbi u Vojvodini, II, str. 33-34; Mariann Nagy, Nineteent Century
Hungarian Authors on Hungary's Ethnic Minorities, u: László Kontler (ur.),
Pride and Prejudice. National Stereotypes in 19th and 20th Century
Europe East to West, Budapest 1995, str. 42-43; Leonhard Böhm, Geschichte des
Temeser Banats, I, Leipzig 1861, 214-215; Isto, II, 205-211, 217; Paul
Hunfalvy, Ethnographie von Ungarn, Budapest 1877.
[26] Milan Šenoa, Doseljavanje tuđinaca u
Srijem, Rad JAZU, knj. 201, reazred historičko filologički i filozofičko juridički, 1914, str. 1-13;
Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien und Kroatien bis zum
Ende des Ersten Weltkrieges, Stuttgart 1972, str. 22-41; Hermann Haller, Die
Entstehung der deutschen Tochtersiedlungen in Syrmien, Der Auslanddeutsche, XX,
4, 1937; Georg Wild, Deutsche Siedelungen in Syrmien, Slawonien und Bosnien,
Südostdeutsches Archiv, XIV, 1971; Holm Sundhaussen ,
Die Deutschen in Kroatien-Slawonien und Jugoslawien, u: Schödl (ur.) n.d.,
309-314; E. Meynen (ur.), Das Deutschtum in Slawonien und Syrmien. Landes- und
Volkskunde, Leipzig 1942. Odnos Nemaca i Hrvata ublažavala je pripadnost
Rimokatoličkoj crkvi koja je olakšavala asimilaciju Nemaca u Hrvate. U slučaju
Srba verska razlika je bila još jedan nepremostivi jaz. (Carl
Bethke , Deutsche
und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918-1941.
Identitätsenwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 106-114.)
[27] Tamo je više od polovine kolonista
pripadalo drugim narodnostima, a udeo Švaba iz Vojvodine bio je dosta mali.
Kolonizacija je u tim krajevima delom bila i forsirana od stane vlasti, što je
uz ostalo, koloniste činilo posebno nepopularnim u očima nacionalista. Uprkos
tome, teški životni uslovi su na više mesta zbližili nemačke naseljenike i
lokalne srpske seljake. Izgleda da su Srbi „zajednički jezik“ pri tom lakše
nalazili sa protestantima. (Tomislav Kraljačić, Kolonizacija stranih seljaka u
Bosnu i Hercegovinu za vrijeme austrougarske uprave, Istorijski časopis, knj.
XXXVI, 1989; Ferdo Hauptmann, Regulisanje zemljišnog posijeda u Bosni i
Hercegovini i počeci naseljavanja stranih seljaka u doba austrougarske
vladavine, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, XVI, 1965; Dušan
Drljača, Kolonizacija i život Poljaka u jugoslovenskim zemljama. Od kraja XIX
do polovine XX veka, Beograd 1985; Hans Maier, Deutsche Siedlungen in Bosnien,
Stuttgart 1924; J. Heimfelsen, Die deutschen Kolonien in Bosnien, Wien 1911;
Fritz Hoffmann, Josef Zorn (ur.), Franz-Josefsfeld – Scönborn. Geschichte einer deutschen Gemeinde in Bosnien,
Freilassing 1963.)
[28] Ернст Гелнер, Нациите и национализмот, Скопје 2001, str. 85-92.
[29] ISN, VI/1, Beograd 1983, str. 10-31;
Christian Brücker, Deutsche Spuren in Belgrad, Belgrad 1944.
[30] Kao svakako natprosečna
personifikacija tih preduzimljivih Švaba može da posluži Đorđe Vajfert (Georg
Weifert), preduzimač, industrijalac, poslovan čovek i mecena, koji je na kraju
karijere dogurao do guvernera Narodne banke Kraljevine SHS. (Saša Ilić, Sonja
Jerković, Vladimir Bulajić, Đorđe Vajfert, Vizionar i pregalac. Lična i
poslovna ilustrovana biografija (1850-1937), Beograd 2010.)
[31] Marie
Janin Calic, Sozialgeschichte Serbiens 1815-1941. Der aufhaltsame Fortschritt während
der Industrialisierung , München 1994.
[32] Petar Krestić, „Švabe ili
Nemačkari“, Zbornik Matice srpske za istoriju, 49, 1994, str. 31-43; ISN, VI/1,
Beograd 1983, str. 10-31; Andrej Mitrović, Srbi o Nemcima. Jedno „viđenje
drugog“ stvoreno istorijom, u: Milorad Sofronijević, Miodrag Maksimović (ur.),
Srbi o Nemcima, Beograd 1996, str. 11-16.
[33] O mađarizaciji Nemaca u Ugarskoj v.:
Johann Weidlein, Madjarisierung der Deutschen in Ungarn, Schorndorf 1955;
Ingomar Senz, Donauschwäbische Geschichte. Wirtschaftliche Autarchie und
politische Entfremdung 1806-1918, München 1997, str. 191-224, 287-314, 353-358;
Isti, Die nationale Bewegung der ungarländischen Deutschen vor dem Ersten
Weltkrieg, München 1977, str. 16-30.
[34] Poslednjih decenija Austro-Ugarske,
bilo je nekoliko sporadičnih primera saradnje između srpskih političara u
Vojvodini i nacionalno svesnih podunavskošvapskih vođa. (Senz, Die nationale
Bewegung, str. 185, 245-247; Arpad Lebl, Građanske partije u Vojvodini
1887-1918, Novi Sad 1979, str. 88, 118.) Problem je, međutim, bio to što je
velika većina Švaba stajala pod snažnim mađarskim kulturnim i političkim
uticajem, a dobar deo je već bio i na putu asimilacije.
[35] Janjetović, Deca careva, 128-130,
228-229, 292-293; Toma Mileković, Banatska republika i mađarski
komesarijat u Banatu (21. oktobar
1918-20. februar 1919), Zbornik Matice srtpske za istoriju, 32, 1985, str. 136;
Andrea Schmidt-Rösler, Rumänien nach dem Ersten Welttkrieg: Die Grenzziehung
in der Dobrudscha und im Banat und die Friedensprobleme, Frankfurt 1994, str.
210, 254.
[36] Zoran Janjertović, Nacionalne manjine u očima srpske elite
1918-1941, u: Srbi i Jugoslavija. Država, društvo, politika, Beograd 2007, str.
118-143.
[37] Posle promene istorijskog položaja
1918. godine, nacionalno svesni deo slovenačke inteligencije oštirim merama je
nastavio borbu protiv tamošnjih Nemaca koja je trajala od sredine XIX veka.
(Arnold Suppan, Zur Lage der Deutschen in Slowenien zwischen 1918-1938, u:
Isti, Helmut Rumpler (ur.), Geschichte der Deutschen im Bereich des heutigen
Slowenien 1848-1941, Wien, München
1988; Martin Wutte, Oskar Lobmeyr, Die Lage der Minderheiten in Kärnten und in
Slowenien, Klagenfurt 1926; Stefan Karner, Die deutschsprachige Volksgruppe in
Slowenien, Klagenfurt, Ljubljana, Wien 1997, str. 21-46.) U Hrvatskoj, gde su Švabe bile malobrojnije nego u
Vojvodini, a uz to i rasute, tekao je proces tihe asimilacije koji hrvatske
elite nisu htele da prekidaju davanjem nacionalnih ustupaka. (Bethke, n.d.,
312-323; Vladimir Geiger, Nijemci u Đakovu i Đakovštini, Zagreb 2001, str.
116-125.)
[38] Istini za volju, pitanje je gde bi
to Srbi u istoriji ili tadašnjoj Evropi mogli da nađu uzor za velikodušno
rešenje manjinskog pitanja. Sa izuzetkom Estonije i delom Čehoslovačke, slepi
nacionalizam većinske nacije i njegovo nestrpljivo nametanje ostatku
stanovništva bili su pravilo kako u drugoj polovini XIX veka, tako i tokom
razdoblja između dva svetska rata. Oni su bili vladajuća norma postupanja i sa
jugoslovenskim manjinama u susednim zemljama, što takođe nije podsticalo na
liberalniji treman manjina u Jugoslaviji kojima su u većini slučajeva susedne
zemlje bile matične nacionalne države. (Up. Ewald Ammende (ur.), Nationalitäten in Staaten Europas. Sammlung von
Lageberichte, Wien, Leipzig 1931; Janjetović, Deca careva, str. 407-435.)
[39] Radilo se pre svega o olakšicama na
polju školstva, a delimično i organizovanja udruženja. Vlasti su dale te
ustupke radi poboljšanja bilateralnih odnosa sa Nemačkom. Pored toga, zbog
otpora hrvatskih i slovenačkih elita, one su najviše sprovođene baš na prostoru
Vojvodine. (Janjetović, Deca careva, 251-254; Josef Volkmar Senz, Das
Schulwesen der Donauschwaben in Jugoslawien, München 1969, 91-100; Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien,
Augsburg 1995, str. 26E; Biljana Šimunović-Bešlin, Prosvetna politka u
Dunavskoj banovini (1929-1941), Novi Sad 2007, str. 274-275, 279-283, 298-302.)
O spoljnopolitičkoj pozadini, v. :Hans-Paul Höpfner, Deutsche
Südosteuropapolitik in der Weimarer Republik, Frankfurt/M, Bonn 1983, str. 320
ff.
[40] Dosta smo slabo obavešteni o
stavovima „običnih“ Srba prema švapskim komšijama. Sudeći po podunavskošvapskim
„zavičajnim knjigama“ na lokalnom nivou uglavnom je preovladavao miran suživot.
[41] Ta propaganda i njen uticaj na
nemačku manjinu se u literaturi često nazivaju nacifikacijom. Ona je bila
primetnija u spoljašnjim obeležjima nego u pravom usvajanju nacisitčke
ideologije, od koje su različiti pojedinci uzimali ono što im je najviše
odgovaralo. Uticajima iz Rajha bili su podložnji mlađi i siromašniji čalnovi
nemačke manjine, kao i protetstanti. (Dušan Biber, Nacizem in Nemci v
Jugoslaviji 1933-1941, Ljubljana 1966; Zoran Janjetović, O nacifikaciji vojvođanskih
Švaba, Tokovi istorije 1-4, Beograd 1999, str. 240-260; Isti, Die Donauschwaben in der Vojvodina und der
Nationalsozialismus, u: Mariana Hausleitner, Harald Roth (ur.), Der
Einfluss von Faschismus und Nationalsozialismus auf Minderheiten Ostmittel- und
Südosteuropa, München 2006, str. 219-235; Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom
ratu, Novi Sad 1974, str. 36-74.)
[42] Petar Kačavenda, Nemci u Jugoslaviji
1918-1945, Beograd 1991, str. 21-163; Mirnić, n.d., 74-332; Branislav Popov
Miša, Nemački zatvori i koncentracioni logori u Banatu 1941-1944. godine,
Beograd 1992, str. 109; Akiko Shimizu ,
Die deutsche Okkupation des serbischen Banats 1941-1944 unter besonderer Berücksichtigung der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Münster 2003; Ljubica Šijački, Teror i pljačka okupatora u Banatu 1941-1945.
godine, Istraživanja, 7, 1979; Sandor Vegh, Le système de pouvoir d'occupation
allemand dans le Banat yougoslave 1941-1944, u: Les systèmes d'occupation en
Yougoslavie 1941-1945, Belgrade 1963; Ekkehard Völkl, Der Westbanat 1941-1944.
Die deutsche, die ungarische und andere Volksgruppen, München 1991; Z. Krnić,
S. Ljubljanović, C. Tomljanović, Neki podaci o organizaciji i radu Njemačke
narodne skupine u NDH, Zbornik Historijskog instituta Slavonije, 1, 1963; Antun
Miletić, The Volksdeutschers of Bosnia, Slavonia and Srem Regions in the
Struggle against the People's Liberation Movement, u: The Third Reich and Yugoslavia 1933-1945,
Belgrade 1977, str. 559-603; Zdravko Krnić, The German Volksgruppe in the
Independent State of Croatia as an Instrument of German Occupation Policy in
Yugoslavia, u: The Third Reich, str. 604-621; Josip Mirnić, The Enlistment of
Volksdeutschers from the Bačka Region in the Waffen SS, u: The Third Reich,
str. 622-653; Thomas Casagrande, Die Volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die
Banater Schwaben und nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt 2003;
Das Schicksal der Deutschen, str. 45E-75E.
[43] Casagrande, n.d., str. 228-297;
Nikica Barić, Ustaše na Jadranu. Uprava Nezavisne Države Hrvatske u jadranskoj
Hrvatskoj nakon kapitualcije Kraljevine Italije, Zagreb 2012, str. 348-358.
[44] Das Schicksal der Deutschen, str.
90E-119E, 180E-264E, 197-521, 589-633; Zoran Janjetović, Between Hitler and
Tito. The Disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrade 2005. (2. izd.),
str. 191-301; Michael Portmann , Die kommunistische
Revolution in der Vojvodina 1944-1952. Politik, Gesellschaft, Wirtschaft,
Kultur, Wien 2008, str. 228-267; Vladimir Geiger, Nestanak Folksdojčera, Zagreb 1997;
Isti, Pisma iz Krndije, Zagreb 1994; Isti, Radni logor Valpovo 1945-1946, Osijek 1998; Isti, Nijemci u Đakovu i Đakovštini, Zagreb 2001, str. 171-188; Isti, Ivan Jurković, Što se dogodilo s
Folksdojčerima, Zagreb 1993; Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944-1948,
I-IV, Sindelfingen, München 1991-1994.
[45] Nikola Gaćeša, Agrarna reforma u
Jugoslaviji 1945-1948, Novi Sad 1984; Isti, Agrarna reforma u Jugoslaviji
(1919-1948), u: Isti, Radovi iz agrarne istorije i demografije, Novi Sad 1995,
str. 184-195; Portmann, n.d., 305-326.
[46] Ljubiša Stojković, Miloš Martić,
Nacionalne manjine u Jugoslaviji, Beograd 1953, str. 60-62; Kosta Mitrović, Pod
kulom vršačkom. Hronologija događaja iz revolucionarnog pokreta Vršca i okoline
od 1926. do 1945, Novi Sad 1969; Žarko Atanacković, Vojvodina u borbi
1941-1945, Novi Sad 1959; Isti, Srem u Narodnooslobodilačkoj borbi i
socijalističkoj revoluciji, Beograd 1968;
Đorđe Momčilović, Banat u Narodnooslobodilačkom ratu, Beograd 1977;
Branisalv Božović, Juraj Špiler, Zagreb 1987. Pored toga vidi jugoslovenske
radove iz perioda 1945-1991. citirane u fusnoti 42.
[47] Jasno je da su nekadašnji pripadnici
nemačke manjine – često bivši funkcioneri – pokušavali da pobiju jugoslovenske
optužbe u svojim brojnim publikacijama, i da čak optuže Jugoslovene (a napose
Srbe) za genocid nad Podunavskim Švabama. Njihove publikacije, međutim,
uglavnom nisu uspele da se probiju van prognaničkih krugova, tako da velik deo
javnosti SR Nemačke nije bio svestan da je u Jugoslaviji ikad postojala nemačka
nacionalna manjina i nije imao pojma šta se sa njom desilo. Ovo je nekad važilo
i za istoričare. Najkvalifikovaniji i najplodniji apologeta držanja nemačke
manjine tokom Drugog svetskog rata bio je Johann Wüscht. (Up. njegove radove:
Beitrag zur Geschichte der Deutschen in Jugoslawien für den Zeitraum von 1933
bis 1944, Kehl am Rhein 1966; Ursachen und Hintergründe des Schicksals der
Deutschen in Jugoslawien. Bevölkerungsverluste Jugoslawiens im Zweiten
Weltkrieg, Kehl am Rhein 1966; Die magyarische Okkupation der Batschka
1941-1944, Kehl am Rhein 1975; Die Ereignisse in Syrmien 1941-1944, Kehl am
Rhein 1975.)
[48] Up. npr. Stojković, Martić, n.d.,
str. 38-63.
[49] Slavica Hrečkovski, Njemačka četa
„Ernst Thälmann“ u jedinicama NOV i POJ, Zbornik CDISB, 1, 1984,
str. 331-350; Stojanović, Martić, n.d., 45-46.
[50] Nemci Jugoslavije u srpskim udžbenicima 1918-2000, u: Prvi i drugi međunarodni seminar
Zajednice Nijemaca u Hrvatskoj 2001./2002., Zagreb 2002, str. 125-134.
[51] Među filmskim delima koja su stvarala
negativnu sliku treba izdvojiti „Salaš u malom ritu“ (1976.) i „Zimovanje u
Jakobsfeldu“ (1979.) Istini za volju, treba reći da se u njima pojavljuje i
nekoliko folksdojčera koji nisu prikazani kao negativci.
[52] U književnosti, posebno kasnijih
decenija, slika folksdojčera je bila mnogo izdiferenciranija. (Up. Vladimir
Geiger, Sudbina jugoslavenskih Nijemaca u hrvatskoj i srpskoj književnosti,
Zagreb 2009.)
[53] Naslov poznatog filma iz 1975.
godine u režiji Vladimira Tadeja.
[54] Prve knjige srpskih autora s novim
pogledom na folksdojčere bile su: Slobodan Maričić, Susedi, dželati, žrtve.
Folksdojčeri u Jugoslaviji, Beograd 1995; Nenad Stefanović, Jedan svet na
Dunavu, Beograd 1997. Prva u velikoj meri zadržava staru optiku, ali progovara
i o folksdojčerima na strani partizana, kao i o nemačkom stradanju na kraju
Drugog svetskog rata. Stefanovićeva knjiga uz uvod i zaključak iz pera drugih
autora, sadrži intervjue – ispovesti starih folksdojčera rođenih u Vojvodini
koji su posle rata živeli u Nemačkoj i Austriji. Tek ta knjiga predstavlja
pravi prelom u stvaranju slike o vojvođanskim Švabama u srpskoj javnosti. Dosta
brojni novinski članci o folksdojčerima bili su različito intonirani: neki su
ponavljali stare „istine“, a neki su iznosili činjenice do tada nepoznate
srpskoj javnosti.
[55] Up. relativno brojne dopise
novinama koji se svako malo pojavljuju
podstaknuti različitim uzrocima. Nedavno su izašle dve potpuno nove knjige koja
na potpuno stari način govore o vojvođanskim folksdojčerima. (Up. Srđan Božović,
Divizija „Princ Eugen“, Pančevo 2011; Goran Babić, Paor s bajonetom. Zločin i
kazna vojvođanskih folksdojčera, Beograd 2012.)
[56] Aleksandar Krel, Etnički identitet i
položaj nemačke nacionalne manjine u Vojvodini od Drugog svetskog rata do
danas, u: Zavičaj na Dunavu. Suživot Nemaca i Srba u Vojvodini, Novi Sad 2009.
str. 225-228.
[57] Nemački uticaji na polju duhovne
kulture uglavnom su išli sasvim drugim kanalima, a ne preko najvećim delom
seljačkog švapskog stanovništva.
[58] Miloš Trivunac, Nemački uticaji u
našem jeziku, Beograd 1937; Isti, Deutsche Lehnwortforschung im südlsawischen Sprachraum, Belgrad 1941. Veliki broj
germanizama u srpski jezik je ušao u podunavskošvapskom izgovoru ili obliku koji se razlikuje od
oblika u književnom nemačkom. Veliki deo tih reči se do sada izgubio, ali se
relativno dosta i zadržalo – posebno u rečniku kulinarstva i zanatlija
različitih struka.
[1] Stojan Novaković, Novo Brdo i Vranjsko Pomoravlje
u istoriji srpskoj XIV i XV veka, Godišnjica Nikole Čupića, III, 1879, str.
280-294; Mihajlo J. Dinić, Za istoriju rudarstva u srednjevekovnoj Srbiji i
Bosni, I, Beograd 1955, str. 1-27; Sima M. Ćirković, Srbi među evropskim
narodima, Beograd 2004, str. 58-59: Istorija srpskog naroda (dalje: ISN), I,
Beograd 1981, str. 345-348, 369-371, 385-386, 471, 539.
[1] Možda bi se pokazalo da su neke
tipično zapadnjačke tekovine došle (i) preko stranih najamnika. (ISN, I, 506;
Zoran Konstantinović, Deutsch-serbische Begegnungen, Berlin 1997, str. 29)
[1] O njoj i njenom značaju v. : Dušan J. Popović,
Velika seoba Srba, Beograd 1954; Isti, Srbi u Vojvodini, I. Od najstarijih
vremena do Karlovačkog mira 1699, Novi Sad 1990. (2. izd.), str. 328-335;
Stefan Čakić, Velika seoba Srba 1689/90. i patrijarh Arsenije III Crnojević,
Novi Sad 1982; ISN, III/1, Beograd 1993, str.
506-553;
Olga Zirojević, Srbija pod turskom vlašću 1459-1804, Beograd 2007, str.
169-190; Ćirković, n.d., 148-152.
[1] Popović, Srbi u Vojvodini, I, str.
37-43; ISN, I, str. 122-123, 157; Yovan Radonitch, Histoire des Serbes en
Hongrie, Paris, Barcelona, Dublin 1919, str. 6-14; Mita Klicin, Kratka istorija
srpskog Elzasa od VI-XX. veka, Beograd s.a., str. 5-9; Aleksa Ivić, Istorija
Srba u Vojvodini (od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice
(1703)), Novi Sad 1929, str. 5-6.
[1] ISN, II, Beograd 1982, str. 248-267;
315-389, 413-490; Popović, Srbi u Vojvodini, I, str. 74-109, 171-173, 205-213;
Radonitch, n.d., 30-81; Ivić, n.d., 7-187; Klicin, n.d., 10-17.
[1] Tokom osmanske vlasti i neposredno
posle odlaska Turaka, Srbi su čak činili većinu stanovništva oslobođenih
krajeva. (Radonitch, n.d., 81-85, 99; Klicin, n.d., 20; Radivoj Simonović,
Etnografski pregled Vojvodine, Novi Sad 1924, str. 9; Gerhard Seewann,
Serbische Süd-Nord-Migrationen in Südosteuropa als Voraussetzung für die
deutsche Ansiedlung im 18. Jahrhundert, u: A Kárpát-medence vonzásában, Pécs
2001, str. 429.)
[1] Čakić,
n.d., 214-222, 279-323; Popović, Srbi u Vojvodini, I, 328-345; Isto, II. Od
Karlovačkog mira 1699. do Temišvarskog sabora 1790, str. 55-57, 191-228; ISN,
IV/1, Beograd 1986, str. 41-57; Dimitrije Đorđević, Die Serben, u: Adam
Wandruszka, Peter Urbanitsch (ur.), Die Habsburger Monarchie 1848-1918, III/1,
Wien 1980, str. 734-774; Fran Zwitter, Jaroslav Šidak, Vaso Bogdanov, Les
problems nationaux dans la Monarchie des Habsbourg, Belgrade 1960, str. 29.
[1] Naziv je skovao štutgartski geograf Hermann Rüdiger 1922. godine da obeleži Nemce koji su živeli na teritoriji istorijske Kraljevine Ugarske a nisu bili transilvanijski Sasi. (Up. Leidensweg der Deutschen im
kommunistischen Jugoslawien, II. Erlebnisberichte über die Verbrechen an den
Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944-1948, München,
Sindelfingen 1993, str. 16.)
[1] O tome v. : Zorna Janjetović, Gegenseitige Kultureinflüsse zwischen Serben und Donauschwaben in der Vojvodina, Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde, 50, 2008/2009, str. 103-133.
[1] Više o tome, kao i o onome što su
Švabe preuzele od Srba vidi: Janjetović, Gegenseitige Kultureinflüsse; Isti, Srpski uticaj na svakodnevnu kulturu Nemaca u Vojvodini, Godišnjak za
društvenu istoriju, XVI, 2, 2009, str. 19-32; Isti, Neprolazna svakodnevica: Nemački doprinos narodnoj kulturi Vojvodine,
u: Tokovi istorije, 3-4, 2008, str. 214-223; Zlatoje Martinov, Nemački uticaj
na ishranu Srba u Banatu, Pančevo 2004. (2. izd.); Nives Rittig-Beljak, Švapski
kulinarij – dodir tradicija u Hrvatskoj, Zagreb 2002.
[1] Seewann, n.d., 421-442; Oskar Feldtänzer,
Georg Wildmann, Donauschwäbische Geschichte, I. Das Jahrhundert der Ansiedlung
1689-1805, München 2006; Márta Fata,
Einwanderung und Ansiedlung der Deutschen (1686-1790), u: Günter Schödl (ur.),
Deutsche Geschichte im Osten Europas. Land an der Donau, Berlin 1995, str.
90-196; Konrad Schünemann, Österreichs Bevölkerungspolitik unter Maria
Theresia, I, München 1935; Sonja Jordan, Die kaiserliche Wirtschaftspolitik im
Banat im 18. Jahrhundert, München 1967; Imre Wellmann, Die erste Epoche der
Neubesiedlung Ungarns nach der Türkenzeit (1711-1761), Acta historica, XXVI,
1980, str. 241-304.
[1] Pod „Turcima“ zapravo treba razumeti osmansko stanovništvo različite
nacionalne pripadnosti: od pravih etničkih Turaka, preko islamizovanih Srba,
Bošnjaka, Albanaca, Mađara, Grka i drugih, do malobrojnijih pripadnika
bliskoistočnih naroda kao što su Arapi, Kurdi itd. (Popović, Srbi u Vojvodini,
II, str. 212.)
[1] Koja se zato još uvek u pojedinim
južnoslovenskim dijalektima zove „blago“.
[1] Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i
južnoslovenske zemlje. Osnovi antropogeografije, Beograd 1966, str. 128-156;
Seewann, n.d., 421; Ćirković, n.d., 124; Radonitch, n.d., 99.
[1] Ovo ne treba shvatiti tako da se
Srbi nisu bavili i zemljoradnjom. Naprotiv, ona je bila njihova delatnost još
pre dolaska na Balkan, ali je u novim uslovima ona postala sporedna privredna
grana. U balkanskim planinama gde je veliki deo stanovništva potražio utočište
pred osmanskiom najezdom, ona se i iz čisto geografskih razloga nije mogla
mnogo razviti.
[1] Seewann, n.d., 433, 436. Daleko od toga da su nemački kolonisit bili samo
ratari. Među njima je, naročito na početku, bilo dosta ratnih veterana,
zanatlija, avanturista, kao i manji broj deportovanih asocijalnih elemenata.
Nasuprot tvrdnjama antinemačkih autora, ovi poslednji nikada nisu bili
zastupljeni u većem broju, a njihova ogromna većina je iskoristila prvu priliku
da se vrati u svoj austrijski zavičaj. (Up. Schünemann, n.d., 76-88; Wellmann,
n.d., 268.)
[1] Taj stav je ušao i u deo naučne literature. (Klicin, n.d., 21; Toša
Iskruljev, O Vojvodini i njenoj kolonizaciji, Novi Sad 1925, str. 11, 28; Mirko
Mitrović, Naseljavanje i kolonizacija Vojvodine 1690-1945, Godišnjak Društva
istoričara SAP Vojvodine, 1984, str. 202; ISN, IV/1, str. 214; Branislav Bukurov,
Naselja u južnom Banatu, Zbornik Matice srpske za prirodne nauke, 39, 1970,
str. 30; Vera Milutinović, Nemci u Vojvodini, Etnološki pregled, 4, 1962, str.
36.
[1] Erik Roth, Die planmäßig angelegte
Siedlung im Deutsch-Banater Militärbezirk 1765-1831, München 1988, str. 45, 51;
Felix Milleker, Geschichte der Banater Militärgrenze 1764-1873, Pančevo 1925,
str. 41-42; Isti, Die Besiedlung der Banater Militärgrenze, Bela Crkva 1926,
str. 5; Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku,
Novi Sad 1961, str. 26-27, 30, 34.
[1] Gavrilović, n.d., 15; Isti, Privredne i
društvene prilike u Inđiji 1746-1849, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom
Sadu, 6, 1961, str. 157; ISN, IV/1, str. 214; Radoslav Marković, Pravoslavna
srpska parohija u Inđiji krajem 1900. godine, Inđija 1997. (reprint), str. 22;
Vasilije Kolaković, Naselje Ovča,
Godišnjak
grada Beograda, VII, 1960, str. 122; C.A. Macartney, Hungary and Her
Successors. The Treaty of Trianon and its Consequences 1919-1937, London, New
York, Toronto 1937, str. 34; Toša Iskruljev, Raspeće srpskog naroda u Sremu
1914. godine i Madžari. Sa madžarske
granice. Bajski trokut. Sent Andreja, Novi Sad 1936, str. 306-309, 327.
[1] Slavko Gavrilović je čak tvrdio da
je od kraja XVIII veka do 1848. godine južna Ugarska bila ekonomski
najrazvijeniji deo Ugarske. (Slavko Gavrilović, Srem, Banat i Bačka od kraja
XVIII do sredine XIX veka, Zbornik za istoriju, 6, 1972, str. 17.) S druge
strane, neki podunavskošvapski autori su prenaglašavali značaj švapskih kolonista,
zanemarujući brojne mere državnih vlasti i veleposednika, kao i doprinos
pripadnika ostalih etničkih grupa privrednom razvoju Ugarske.
[1] Pojam Vojvodine je tokom istorije
menjao značenje. Zamišljena kao autonomna srpska teritorija u južnoj Ugarskoj,
Vojvodina je po prvi put na kratko ostvarena posle revolucije 1848/49. godine,
a i tada više na papiru nego u stvarnosti. Kasnije je to postao sinonim za
Bačku, Banat i Baranju (posebno delove koji su po 1918. godini pripali
Kraljevini SHS), da bi posle Drugog svetskog rata Autonomna pokrajina Vojvodina
obuhvatila istočni Srem, Bačku i jugoslovenski deo Banata, ali ne više i
jugoslovenski deo Baranje (Up. Edgar Hösch, Karl Nehring, Holm Sundhaussen (ur.), Lexikon zur
Geschichte Südosteuropas, Wien, Köln, Weimar 2004, str. 733-734.) . Mi ćemo
ovde imati u vidu prevashodno teritoriju Vojvodine onakvu kako je ona
definisana posle 1945. godine.
[1] U Baranji je do početka XVIII veka
takođe živeo priličan broj Srba. Isto je važilo i za delove Banata koji danas
nisu u Republici Srbiji.
[1] Ceo niz osobenosti koje laici
smatraju izrazito „srpskim“ (kao što su mnogobrojna jela, muzika, nošnja, reči
itd.) u stvari su orijentalnog, arapsko-persijskog porekla a Srbima su ih
prenele Osmanlije.
[1] Marković, Pravoslavna srpska
parohija, passim; Isti, O raskošu (modi) i ostalim štetnim običajima i navikama
našim, Zagreb 1905; Isti, Sadašnje stanje naše agrarne privrede (prilog k temi
da li naš narod propada), Letopis Matice srpske, 286, 1912, str. 46, 50;
Popović, Srbi u Vojvodini, II, str. 33-34; Mariann Nagy, Nineteent Century
Hungarian Authors on Hungary's Ethnic Minorities, u: László Kontler (ur.),
Pride and Prejudice. National Stereotypes in 19th and 20th Century
Europe East to West, Budapest 1995, str. 42-43; Leonhard Böhm, Geschichte des
Temeser Banats, I, Leipzig 1861, 214-215; Isto, II, 205-211, 217; Paul
Hunfalvy, Ethnographie von Ungarn, Budapest 1877.
[1] Milan Šenoa, Doseljavanje tuđinaca u
Srijem, Rad JAZU, knj. 201, reazred historičko filologički i filozofičko juridički, 1914, str. 1-13;
Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien und Kroatien bis zum
Ende des Ersten Weltkrieges, Stuttgart 1972, str. 22-41; Hermann Haller, Die
Entstehung der deutschen Tochtersiedlungen in Syrmien, Der Auslanddeutsche, XX,
4, 1937; Georg Wild, Deutsche Siedelungen in Syrmien, Slawonien und Bosnien,
Südostdeutsches Archiv, XIV, 1971; Holm Sundhaussen ,
Die Deutschen in Kroatien-Slawonien und Jugoslawien, u: Schödl (ur.) n.d.,
309-314; E. Meynen (ur.), Das Deutschtum in Slawonien und Syrmien. Landes- und
Volkskunde, Leipzig 1942. Odnos Nemaca i Hrvata ublažavala je pripadnost
Rimokatoličkoj crkvi koja je olakšavala asimilaciju Nemaca u Hrvate. U slučaju
Srba verska razlika je bila još jedan nepremostivi jaz. (Carl
Bethke , Deutsche
und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918-1941.
Identitätsenwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 106-114.)
[1] Tamo je više od polovine kolonista
pripadalo drugim narodnostima, a udeo Švaba iz Vojvodine bio je dosta mali.
Kolonizacija je u tim krajevima delom bila i forsirana od stane vlasti, što je
uz ostalo, koloniste činilo posebno nepopularnim u očima nacionalista. Uprkos
tome, teški životni uslovi su na više mesta zbližili nemačke naseljenike i
lokalne srpske seljake. Izgleda da su Srbi „zajednički jezik“ pri tom lakše
nalazili sa protestantima. (Tomislav Kraljačić, Kolonizacija stranih seljaka u
Bosnu i Hercegovinu za vrijeme austrougarske uprave, Istorijski časopis, knj.
XXXVI, 1989; Ferdo Hauptmann, Regulisanje zemljišnog posijeda u Bosni i
Hercegovini i počeci naseljavanja stranih seljaka u doba austrougarske
vladavine, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, XVI, 1965; Dušan
Drljača, Kolonizacija i život Poljaka u jugoslovenskim zemljama. Od kraja XIX
do polovine XX veka, Beograd 1985; Hans Maier, Deutsche Siedlungen in Bosnien,
Stuttgart 1924; J. Heimfelsen, Die deutschen Kolonien in Bosnien, Wien 1911;
Fritz Hoffmann, Josef Zorn (ur.), Franz-Josefsfeld – Scönborn. Geschichte einer deutschen Gemeinde in Bosnien,
Freilassing 1963.)
[1] Ернст Гелнер, Нациите и национализмот, Скопје 2001, str. 85-92.
[1] ISN, VI/1, Beograd 1983, str. 10-31; Christian
Brücker, Deutsche Spuren in Belgrad, Belgrad 1944
[1] Kao svakako natprosečna
personifikacija tih preduzimljivih Švaba može da posluži Đorđe Vajfert (Georg
Weifert), preduzimač, industrijalac, poslovan čovek i mecena, koji je na kraju
karijere dogurao do guvernera Narodne banke Kraljevine SHS. (Saša Ilić, Sonja
Jerković, Vladimir Bulajić, Đorđe Vajfert, Vizionar i pregalac. Lična i
poslovna ilustrovana biografija (1850-1937), Beograd 2010.)
[1] Marie
Janin Calic, Sozialgeschichte Serbiens 1815-1941. Der aufhaltsame Fortschritt während
der Industrialisierung , München 1994.
[1] Petar Krestić, „Švabe ili
Nemačkari“, Zbornik Matice srpske za istoriju, 49, 1994, str. 31-43; ISN, VI/1,
Beograd 1983, str. 10-31; Andrej Mitrović, Srbi o Nemcima. Jedno „viđenje
drugog“ stvoreno istorijom, u: Milorad Sofronijević, Miodrag Maksimović (ur.),
Srbi o Nemcima, Beograd 1996, str. 11-16.
[1] O mađarizaciji Nemaca u Ugarskoj v.:
Johann Weidlein, Madjarisierung der Deutschen in Ungarn, Schorndorf 1955;
Ingomar Senz, Donauschwäbische Geschichte. Wirtschaftliche Autarchie und
politische Entfremdung 1806-1918, München 1997, str. 191-224, 287-314, 353-358;
Isti, Die nationale Bewegung der ungarländischen Deutschen vor dem Ersten
Weltkrieg, München 1977, str. 16-30.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen