Dr Zoran Janjetović

Institut za noviju istoriju Srbije

Beograd

Srbija

Nemci u Vojvodini 1914-1920.

Kao i za ostale narode u Podunavlju razdoblje od početka Prvog svetskog rata do njegovog međunarodno-pravnog okončanja mirovnim ugovorima, bilo je od presudne važnosti u istoriji Nemaca na teritoriji srpske Autonomne pokrajine Vojvodine. Oni su obično nazivani Švabama, a kao i većina višenacionalnog stanovništva tadašnje južne Ugarske (Banat, Bačka, Baranja, Srem[1]) oni su tu naseljeni od kraja XVII i početka XVIII veka. Došavši iz različitih krajeva Nemačke u potrazi za boljim životom, a uz to govoreći različite dijalekte, oni nisu razvili zajedničku nacionalnu svest. Tokom poslednje trećine XIX veka velik deo njihovih viših i srednjih slojeva je radi socijalnog uspona bio spreman da se mađarizuje.[2] Pa ipak, za razliku od Švaba u centralnoj Ugarskoj, u njenom južnom delu opstali su slojevi koji nisu podlegli mađarizaciji.[3] Oni su omogućili da početkom XX veka baš u tim krajevima dođe do začetaka nacionalnog buđenja ugarskih Švaba.

 U tamošnjim etnički mešovitim agrarnim varošima opstalo je nacionalno svesno sitno i srednje nemačko građanstvo koje se očuvalo kako zbog multietničnosti sredine, tako i zbog nedostatka ekonomskih razloga za asimilaciju. Zbog toga nije bilo slučajno što je 1906. Ugarska nemačka narodna stranka (Ungarländische deutsche Volkspartei) osnovana baš na prostoru oko Vršca i Bele Crkve.[4] Takođe nije slučajno što je od vodećih 150 ljudi u nemačkom nacionalnom pokretu u Ugarskoj, oko 135 bilo sa područja južne Ugarske.[5] Povremeno je tu dolazilo i do saradnje srpskih stranaka sa nemačkom.[6] Za jaču saradnju nedostajalo je više faktora. Pre svega Ugarska nemačka narodna stranka je bila brojčano slaba, a uz to i stalno progonjena od vlasti. Švapske mase su tek počinjale da se politizuju u nacionalnom smislu, dok je ekonomsko rivalstvo između dva naroda u njihove odnose unosilo nelagodu. I konačno, preterana nacionalna zagrejanost nekih vođa s obe strane  kvarila je mogućnosti saradnje.[7] Uprkos tome, sama multietničnost sredine u kome je delovao sredini omogućavala je opstanak i razvoj nemačkog nacionalnog pokreta i njegove stranke.

Nešto kasnije nego u užoj Ugarskoj došlo je i do buđenja nacionalne svesti Švaba u Sremu. Tu s jedne strane nije bilo mađarskog pritiska, ali su s druge strane Nemci bili malobrojniji i delom izloženi kroatizaciji. Pa ipak, i u Sremu se razvilo nekoliko varoši (Ruma, Inđija, Nova Pazova, Franctal/Zemun) u kojima su Nemci – brojem i ekonomskom snagom - imali dominantnu ulogu. Do stvaranja prvih nemačkih nacionalnih organizacija usmerenih na zaustavljanje kroatizacije došlo je tek 1903. Sledeće godine počeo je da izlazi nedeljnik Deutsches Volksblatt für Syrmien, a 1906. izabran je i prvi nemački predstavnik u hrvatski Sabor. Ferdinand Rister (Riester), koji je već 1906. bio izabran za gradonačelnika Rume, bio je jedan od glavnih zaslužnih za nacionalno buđenje Nemaca u Sremu.[8] Posle njegove smrti 1911. nemački pokret je tu zapao u krizu, ali su baš neki vodeći ljudi nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji ponikli u Sremu, stičući prva politička iskustva u to doba.

Početak Prvog svetskog rata doneo je iskušenja za međunacionalne odnose u južnoj Ugarskoj. Ovo je pogotovo važilo za oblasti uz Savu i Dunav koje su se graničile sa Srbijom. Izbijanje rata je uzbudilo nacionalne strasti i svrstalo na jednu stranu lokalne Srbe, a na drugu Nemce, koji su simpatisali sa Mađarima i izražavali iskrenu lojalnost Dvojnoj monarhiji. Upadi srpske vojske na austro-ugarsku teritoriju su ovaj jaz samo još više produbili. Teror ugarskih vlasti Srbima je ponovo pokazao da su građani drugog, ili čak trećeg reda,[9] što nije ostalo bez posledica po držanje Srba prema pripadnicima nacionalnih manjina na kraju rata i posle njega. Iako je odijum prvenstveno padao na Mađare, ni Švabe zbog svoje bliskosti s Mađarima i lojalnosti Ugarskoje do samog kraja, nisu sasvim izuzete.

Rat je tokom četri godine trajanja jasno pokazao trulost Austro-Ugarske. Kako je vreme odmicalo, sve je više slabosti izbijalo na videlo. U takvim uslovima došlo je i do oživljavanja političkog života i pravljenja planova za budućnost koji su sve više postajali planovi oslobođenja i nacionalnog osamostaljenja.[10] Otprilike u isto vreme kad su i predstavnici drugih naroda počeli da naglas razmišljaju o budućnosti sopstvenih naroda, podstaknut ratom,[11] javio se i budimpeštanski profesor germanistike dr Jakob Blajer (Bleyer) (rodom iz Čiba u Bačkoj) koji je izneo umerene zahteve u ime Švaba. Oni su bili u suprotnosti sa oštrijim stavovima Ugarsko-nemačke narodne stranke (Ungarländische deutsche Volkspartei – UDVP) od pre rata. On se založio za očuvanje Švaba od asimilacije ali i protiv stvaranja zajedničke nemačke organizacije i njihovog okretanja protiv Budimpešte.[12] Blajer je bio mađarofilski konzervativac i njegove predstave su odgovarale sredini iz koje je ponikao, ali koju je već pre duže vremena napustio. A ta sredina je tokom rata počela da se menja.

Na početku Prvog svetskog rata ugarske Švabe su velikim delom još bile u pred-političkom i pred-nacionalnom stadiju.[13] Napori UDVP su malo doprineli da se tu nešto promeni, ali je zato rat uticao na buđenje nemačke nacionalne svesti kod Podunavskih Švaba. Kao vojnici oni su videli dobar deo istočne Evrope, i svuda su nailazili na rasuta nemačka naselja: u Rusiji, Rumuniji, Galiciji itd. U dodiru sa vojnicima iz Nemačke i Austrije shvatili su da su deo jednog velikog evropskog naroda, a ne samo  omalovažavana nacionalna manjina. Zadivio ih je nemački Rajh koji je, kako im se činilo, sam prkosio nadmoćnom neprijatelju. Shvatili su da se nemački jezik razume u praktično celoj srednjoj i istočnoj Evropi. Sve je to doprinosilo porastu njihovog samopoštovanja i nacionalnom osvešćivanju kao i lečenju kompleksa niže vrednosti koji su neki imali.[14] Iako su ovi utisci tek počninjali da deluju, oni su postepeno menjali pogled na svet, posebno mlađih švapskih generacija.

U svakom slučaju, približavanje vojnog sloma Austro-Ugarske otvorilo je put radikalizaciji političkog mišljenja i otvorenom zagovaranju ideja koje su do pre nekoliko godina izgledale kao čista mašta. Stara želja, koja je zahvaljujući ishodu rata za mnoge narode odjednom postala ostvarljiva, bila je nacionalna nezavisnost i stvaranje sopstvene države. Mađarska vlada, koju je 31. oktobra formirao predsednik Mađarskog narodnog veća, osnovanog šest dana ranije, radikalni grof Mihalj Karolji, je 16. novembra proglasila nezavisnost i republiku.[15] Ni predstavnici drugih narodnosti nisu tih dana i nedelja sedeli skrštenih ruku. Od Austro-Ugarske se već 29. oktobra 1918. odvojila  »Država Slovenaca, Hrvata i Srba«.[16] Početkom novembra osnovan je Srpski narodni odbor (SNO) u Novom Sadu koji je bio nosilac srpskih težnji za ujedinjenjem sa Srbijom.[17] Mađarsko narodno veće (MNV) i Srpski narodni odbor naložili su osnivanje narodnih veća u unutrašnjosti, s tim što je MNV želelo da narodna veća obuhvate pripadnike svih narodnosti i da se bore za očuvanje integriteta Ugarske, a SNO je želeo da osniva samo srpska narodna veća koja bi pripremila ujedinjenje sa Srbijom – iako se to u prvo vreme nije smelo otvoreno reći.[18] U najvećem broju slučajeva Srbi nisu ulazili u mađarska narodna veća dok Nemci na mnogim mestima jesu. Ponegde, Nemci su stvorili svoja narodna veća (npr. u Kikindi),[19] dok su u nekima zajednička narodna veća, zbog etničkog sastava stanovništva, bila pretežno nemačka (npr. u Vršcu).[20] To je bio začetak dvovlašća u južnoj Ugarskoj koje će obeležiti period do ulaska srpskih trupa u vojvođanska mesta: ugarski administrativni aparat u raspadanju i narodna veća su se zavisno od snage, trudila da stave situaciju u određenim mestima pod svoju kontrolu ili bar da steknu što bolje početne pozicije za kasniji rasplet.

U takvoj društvenoj klimi, ni predstavnici Nemaca u državi nisu ostali pasivni. Već 20. oktobra na jednom zboru Švaba u Temišvaru zahtevano je da Nemci, »kao relativna većina u južnoj Ugarskoj« budu deo nezavisne i celovite Ugarske, i da u njoj uživaju puna manjinska kulturna prava.«[21] Zahtev je bio vrlo umeren i krajnje lojalan, a najverovatnije je verno odslikavao želje većine Švaba koji su zbog decenija mađarizacije, jako malog broja nemačkih škola i uticaja crkve bili najvećim delom promađarski orijentisani. Prvi istaknutiji nemački političar koji se uključio u istorijsko gibanje bio je radikalni poslanik Ugarsko-nemačke narodne stranke u ugarskom parlamentu, transilvanijski Sas, Rudolf Brandš (Brandsch), 23. oktobra 1918. Naveo je podatke o vrlo lošem nacionalnom položaju Nemaca u Ugarskoj (sa izuzetkom Saksonaca), da bi potom u ime svoje stranke, Nemačkog saveza seljaka (čiji je vođa bio) i u ime Nemačko-ugarskog kulturnog veća, pročitao izjavu u kojoj se u ime Nemaca zahtevalo da im se posle rata zakonom garantuju kulturna prava i mogućnost da se slobodno služe svojim jezikom u raznim oblastima društvenog života.[22] Ovo je bilo u skladu sa sve glasnijim nacionalnim zahtevima koje je krajem oktobra 1918, u duhu vremena, počela da postavlja i nemačka štampa u Ugarskoj.[23]

Protiv ovako sročenog zahteva već je sutradan protestovao profesor Blajer, zaklinjući se u nepokolebljivu vernost Ugarskoj i mađarskoj naciji, u saglasnosti sa kojom je želeo da reguliše položaj Nemaca u zemlji. Istovremeno je najavio i stvaranje Nemačkog narodnog veća.[24] Neosporno je da je između ova dva čoveka postojalo mnogo ličnih razlika: prvi je bio protestant, Saksonac i radikal, otvoren za saradnju i sa socijal-demokratima i čak Jevrejima, dok je drugi bio bački Švaba, konzervativni katolik i mađarofil. Prvom su na srcu bili pre svega interesi nemačke manjine u Ugarskoj, dok je drugi smatrao da njih treba ostvariti samo u savezu sa mađarskim vladajućim narodom koji je smatrao za superiornu rasu.[25]   

Blajer je svoju nameru ostvario 1. novembra kada je u svom stanu okupio petnaestak istomišljenika i osnovao Narodno veće Nemaca s ove strane Kraljevskog druma (tj. u Ugarskoj bez Transilvanije) (Volksrat der Deutschen diesseits des Königsteiges - VRDU).[26] U programu koji je Veće usvojilo, u prvoj tački se insistira na teritorijalnom integritetu Ugarske. Tek se u drugoj za Nemce traže ista ona prava koja će u reorganizovanoj Ugarskoj dobiti i druge narodnosti. Da se ne bi ni malo posumnjalo u njihovu lojalnost, članovi Veća su u trećoj tački programa naglasili da ne teže nikakvoj nacionalnoj autonomiji, već da žele da nastave da žive u jedinstvu s »ugarskom političkom nacijom.« »Prava našeg naroda su nam sveta, ali svete su nam i one državne i emotivne veze koje nas već vekovima, u dobru i zlu, vezuju za ugarsku naciju.«[27] Dvanaestočlana delegacija je ovaj program odnela premijeru Karoljiju koji je pohvalio patriotizam ugarskih Nemaca. Isto je učinio i predsednik Mađarskog narodnog veća Johan Hok (Johann Hock – očito nemačkog porekla) i uputio ih da svoje zahteve ostvare u saradnji sa ministrom za narodnosti (tj. nacionalne manjine) Oskarom Jasijem (Jászi Oszkar).[28]

Kao što se vidi, program je bio ograničenog dometa, a ograničen je bio i sastav Veća. Blajer je iz njega namerno isključio transilvanijske Sase – jer mu kao protestanti nisu bili po volji, ali ništa manje i zato što su za njegov ukus bili suviše »nacionalni« a premalo »patriotski«.[29] Blajerovom Narodnom veću je prišao i mađaronski nemački Seljački savez sa oko 900 opština,[30] što kao da ukazuje na određenu masovnu podršku u krugovima promađarskih Švaba. Nažalost, nije poznato koliku je podršku Blajerova koncepcija uživala na prostorima današnje Vojvodine.

Na uticaj Blajerovog veća ukazuje i osnivanje Švapskog narodnog veća u Temišvaru 4. novembra 1918.[31] Njega su osnovali političari iz kruga takođe umerenih Nemaca u Banatu, a bilo je u labavoj vezi sa Blajerovim Narodnim većem. Ono je u stvari bilo reorganizovano Banatsko švapsko veće, koje je pak nastalo iz jednog vojnog veća. Ono je 7. novembra pristupilo (glavnom) Mađarskom narodnom veću u Budimpešti. Time je jasno pokazalo svoje mađarofilske tendencije čiji su glavni nosioci bili predratni mađaroni Kaspar Mut (Muth) i prelat Franc Blaskovic (Franz Blaskowits). Zbog ovakvog sastava i pogleda, lokalni Nemci ga, po tvrđenju kasnijih nacionalističkih istoričara,  nisu smatrali za odgovarajući oblik organizovanja.[32]  Sigurno je, da je ono imalo daleko skromnije zahteve nego nemački radikali, ali je za razliku od Blajera, uz celovitost Ugarske spominjalo i autonomne oblasti u njoj, kao i potrebu da Nemci dobiju ista prava kao druge manjine, dok bi Mađari bili primus inter pares.[33]

 Osnivanju Švapskog narodnog veća u Temišvaru prethodilo je proglašenje Banatske Republike 30/31. oktobra 1918.[34] i osnivanje Banatskog narodnog veća 31. oktobra u kome su nemački socijaldemokrati igrali odlučujuću ulogu. Na čelo Veća su došli Oto Rot (Otto Roth) kao civilni komesar i potpukovnik Albert Barta (Bartha) kao vojni. U osnovi, ono je bilo na liniji očuvanja teritorijalnog integriteta Ugarske, a nastalo je, po svemu sudeći, u dogovoru sa vladom u Budimpešti. Potvrda za to bila je činjenica da je vlada imenovala Rota za civilnog komesara, dok je već u novembru Barta bio pozvan da postane ministar odbrane Mađarske.[35] U Banatsko narodno veće su ušli i predstavnici Srba, ali je njihov cilj bilo ujedninjenje sa Srbijom.[36]

Pored zajedničkog, Banatskog narodnog veća, u gradu je postojalo i Srpsko narodno veće i Vojničko veće.[37] Banatsko narodno veće je zbog nereda i socijalnog vrenja u mnogim mestima, proglasilo opsadno stanje i uvelo smrtne kazne za povrede lične i imovinske bezbednosti.[38] Njegovi javno proklamovani ciljevi su, uz očuvanje javnog reda i mira, bili obezbeđivanje snabdevanja, sprečavanje da Banat postane ratište i očuvanje teritorijalne celovitosti Banata.[39]  Banatska republika je prestala da postoji 7. novembra 1918. pod nejasnim okolonostima (verovatno takođe u dogovoru sa mađarskom vladom kojoj nije bilo u interesu da ohrabruje teritorijalne autonomije), iako je Banatsko narodno veće nastavilo da funkcioniše.[40] Njegov uticaj, međutim, se nije mnogo osećao izvan Temišvara.[41]

Nemci se nisu okupljali samo u Temišvaru, već i u Budimpešti. U eri osnivanja narodnih veća po celoj Ugarskoj, pošto Brandšu 7. novembra nije uspelo da na jednom zboru pridobije Blajera za širu platformu,[42] nemački radikali su 10. novembra na skupu (koji je u poređenju sa Blajerovim osnivačkim zborom od 17 ljudi, bio veliki - preko 150 prisutnih) uglavnom članova Nemačke ugarske narodne stranke, pod rukovodstvom Rudolfa Brandša koji su osnovali  Nemačko narodno veće za Ugarsku (Deutscher Volksrat für Ungarn). U njemu su uz predstavnike više nemačkih udruženja iz uže Ugarske  i transilvanijskih Sasa bili i istaknuti nemački nacionalni političari sa teritorije koja će pripasti Kraljevini SHS: Rajnhold Hegn (Reinhold Heegn) iz Vršca, Štefan Kraft (Stefan Kraft) iz Inđije, Jozef Bolc (Bolz) iz Novih Šova i Fridrih Hes (Friedrich Heß) iz Novog Sada. Ovo narodno veće je postavilo radikalnije zahteve. Tražilo je ravnopravnost, samoopredeljenje, kulturnu autonomiju (posebno u školstvu), poklanjanje pažnje nemačkim ekonomskim, političkim i socijalnim interesima u javnom životu i, koliko god se može, povezivanje Nemaca u nacionalno čiste upravne oblasti.[43] Brandš i drugovi se više nisu zaklinjali u bezuslovni ugarski patriotizam: bili su za očuvanje Ugarske ukoliko je to bilo moguće.[44] Međutim, uz kontakte sa predstavnicima Srba, Rumuna i Slovaka, u kojima su težili da dobiju garanciju prava Nemaca, spremali su se i za mogućnost raspada Ugarske.[45]

Blajer je 13. novembra u ime svog Narodnog veća odbio saradnju, objašnjavajući da sa Sasima ne može iz istorijskih razloga, a sa Brandšom jer je ovaj, navodno, pangerman. Završio je patetično: «Za nas ugarska otadžbina nije samo geografski pojam, već i oličenje svih onih duhovnih veza koje nas vekovima vezuju za ugarsku političku naciju.«[46]

Na taj način su Nemci u Ugarskoj postali jedina narodnost koja je imala dva narodna veća. Od toga je samo Brandšovo moglo da pretenduje da bude zaista centralno za sve Nemce u zemlji. Ono je, ne samo po broju članova na osnivačkom skupu, već i po svom regionalnom i klasnom sastavu bilo šire od Blajerovog: u njemu su bili zastupljeni i transilvanijski Sasi, a ostvarena je i saradnja sa socijaldemokratima.[47] Čak je u Upravnom odboru od 40 članova, 9 mesta ostavljeno za Blajerove pristalice – čime se htela pokazati otvorenost i za nacionalno umerenije neistomišljenike, a i istovremeno želja da se zaista svi ugarski Nemci okupe u jednoj organizaciji.

Prema raspoloživim podacima, većina nemačkih narodnih veća u južnoj Ugarskoj prišla je Brandšovom Nemačkom narodnom veću za Ugarsku.[48] To se na određeni način moglo očekivati: ne samo što su njegovi članovi bile gore navedene ličnosti iz vojvođanskih gradova, već i zato što je za jednog od tri predsednika (uz Brandša i socijal-demokratu Hajnriha Kalmara iz Šoprona) izabran i vršački advokat dr Ludvig Kremling (Ludwig Kremling), nekadašnji vođa Ugarske nemačke narodne stranke – koja je svoja najjača uporišta imala baš u južnoj Ugarskoj.[49] Osnivanje dva nemačka narodna veća je podelilo Švabe u Banatu na pristalice Brandša i Blajera. Posledica toga bilo je gubljenje značaja Švapskog narodnog veća.[50] S druge strane, mađarski ministar narodnosti, radikalni intelektualac Oskar Jasi, otvoreno je favorizovao Brandšovo veće u kome se osećao i uticaj socijaldemokrata. [51]

Dokaz da je sve više ugarskih Švaba bilo nacionalno svesno i da se uticaj Brandša i njegovih saradnika osećao je i činjenica da se Blajer još pre formalnog osnivanja Narodnog veća Nemaca u Ugarskoj, osetio podstaknutim da posle Bradšovog nastupa u kome ga je ovaj optužio za otpadništvo, radikalizuje svoje zahteve iz tačke 2. i 3. programa svog narodnog veća, i da zatraži za Nemce ista ona prava u pravosuđu, školstvu, privredi i kulturnom životu koje će dobiti druge nemađarske narodnosti. Sem toga, on je sada bespogovornu vernost Nemaca ugarskoj političkoj naciji uslovio time da se ta nacija ne tumači kao etnički mađarska, kao i očuvanjem teritorijalne celovitosti Ugarske. Ako ovi uslovi ne bi bili ispunjeni, zadržao je pravo da i Nemci iskoriste pravo na samoopredeljenje.[52]

Izgledi da će Blajer i njegovo narodno veće morati da pribegnu ovoj drugoj opciji su porasli posle sklapanja primirja između Karoljijeve vlade i srpskih i Antantinih snaga u Beogradu 13. Novembra 1918. Ono je predviđalo da srpske i Antantine snage okupiraju južnu Ugarsku do linije Moriš-Subotica-Baja-Pečuj. Trebalo je da se mađarske trupe povuku sa ovog prostora ali i da mađarske civilne vlasti ostanu na svojim mestima.[53] Stvarno zaposedanje južne Ugarske od strane srpske vojske je, međutim, počelo još pre samog potpisivanja primirja.[54] Karoljijeva vlada je pribegla primirju da bi se izbeglo veće zlo: otpor nije imao izgleda na uspeh, ali bi doneo ratna razaranja. S druge strane, mađarska vlada se tešila da se čisto vojnom okupacijom ne prejudicira konačni status okupiranih krajeva. U svakom slučaju, »Beogradsko primirje« je širom otvorilo vrata jednom novom faktoru na prostoru Vojvodine – srpskim vlastima. Ovo je, pak, omogućilo ujedinjenje nekadašnje južne Ugarske sa Srbijom i istorijske promene položaja svih narodnosti koje su naseljavale te krajeve, pa i Nemaca.

Ulazak srpske vojske u krajeve naseljene Švabama odvijao se uglavnom mirno i bez incidenata.[55] Po nekim izvorima, ponašanje srpske vojske u Banatu bilo je primerenije nego u samoj Srbiji.[56] Ovo, uz dobru vojnu disciplinu, svakako treba objasniti željom srpskih političkih krugova da se u krajevima čiju je konačnu sudbinu tek trebalo rešavati, ostavi što bolji utisak.[57] Srpske vlasti su imale delikatan zadatak da uspostave red, potisnu još postojeće mađarske organe vlasti i neupadljivo pripreme ujedinjenje ne odbijajući većinu etnički heterogenog življa od sebe, odnosno pridobijajući po mogućnosti simpatije nemađarskog stanovništva.

Radi sopstvene bezbednosti, ali i da bi pripremila politički teren za ujedinjenje, srpska vojska je odmah po svom dolasku pristupilo ukidanju nesrpskih narodnih gardi, a potom i neslovenskih narodnih veća. Službeno naređenje da se to čini izdato je tek 18. novembra 1918, iako je većina komandanata od početka okupacije tako postupala.[58] Razoružavanje je sprovedeno selektivno: oružje je oduzeto od neslovena, ali i od nepouzdanih Slovena.[59] Usledilo je i smenjivanje mađarskih činovnika – prvo na najvišim položajima, a potom i onih na nižim koji su pružali pasivan otpor.[60]

S druge strane, srpske vlasti su dale odlučujući doprinos uspostavljanju reda i mira na posednutim teritorijama na kojima je pre njihovog dolaska vladala anarhija praćena pljačkom i socijalnim vrenjem. Žrtve pljačke su, uz državnu imovinu i omrznute Jevreje, često bili i Nemci. Pitanje je da li se ta činjenica može pripisati antinemačkom stavu pljačkaša,[61] ili je treba tumačiti kao istorijski uslovljenu slučajnost: Švabe jesu u proseku bile nešto imućnije od pripadnika drugih narodnosti, a pljačkaši svih narodnosti su dakako svje žrtve tražili tamo gde je bilo nečega da se ukrade. O tome svedoči i činjenica da je nemačka vojska u povlačenju kroz Srem opljačkala tamošnja švapska sela.[62] Sudeći po izvorima koji uglavnom govore o pljački u selima naseljenim Srbima i Rumunima, a delimično i Mađarima, nemačko stanovništvo se većinom držalo dosta mirno.[63]

Uporedo sa zavođenjem reda trajalo je i učvršćivanje srpske vlasti,[64] a istovremeno su trajale i pripreme za sazivanje Velike narodne skupštine – slovenskog stanovništva. Iako je težnja političkih predstavnika Srba od ranije bila ujedinjenje sa Srbijom, skupštinu je podstakao srpski premijer Nikola Pašić koji je hteo da ubije dve muve istim udarcem: da Srbiji pripoji Vojvodinu i da istovremeno izvrši pritisak na zagrebačko Narodno vijeće za bržim ujedinjenjem.[65] Na izborma za Veliku narodnu skupštinu pravo glasa imali samo Sloveni, a kandidate su uglavnom predlagali lokalni srpski narodni odbori, a birali okupljeni građani.[66] Na ovaj način je izabrano 757 poslanika, najvećim delom Srba, među kojima se nalazilo i šest Nemaca i jedan Mađar.[67] Imena nemačkih poslanika nisu poznata ali nije se radilo o kasnijim najistaknutijim vođama nemačke manjine u Jugoslaviji.

Velika narodna skupština proglasila je ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom, a u jednoj od tačaka svojih odluka nacionalnim manjinama je obećala sva prava potrebna za očuvanje njihovog nacionalnog bića. Ista prava su zatražena i za Jugoslovene koji će ostati izvan granica nove države.[68] Ova garancija manjinama je u odluke uvrštena tek naknadno na inicijativu Jaše Tomića.[69]

Velika narodna skupština izabrala je Veliki narodni savet koji je imao 50 članova, a on je pak, postavljao Narodnu upravu koja je trebalo da bude neka vrsta privremene pokrajinske vlade za Bačku, Banat i Baranju a samo je poverenik za pravosuđe, dr August Rot, bio pripadnik jedne manjinske zajednice.[70] Vremenom je sve više nadležnosti Narodne uprave prenošeno na centralnu vladu u Beogradu a Narodna uprava je konačno potpuno ugašena 11. marta 1919.[71]

Proglašenje ujedinjenja i zavođenje Narodne uprave se odrazilo kako na unutrašnjepolitičkom, tako i na spoljnopolitičkom planu. Mađarski činovnici, železničari i učitelji su posle stvaranja Narodne uprave morali da polože zakletvu vernosti novim vlastima.[72] Odbijanje je povlačilo za sobom otkaz, a često i »prebacivanje preko demarkacione linije«. Među svim ovim prinudnim ili dobrovoljnim emigrantima nalazio se i određen broj Švaba, odnosno mađarizovanih ili promađarski nastrojenih činovnika i pripadnika slobodnih profesija nemačkog porekla.[73]

Pored problema sa neposlušnošću i manjkom činovnika, učitelja i železničara – do kog je dolazilo i zbog gušenja neposlušnosti – stanje je komplikovano i mešanjem vojske u funkcionisanje vlasti,[74] preplitanjima nadležnosti sa centralnom vladom,[75] pretenzijama mađarske vlade da i dalje vrši vlast na okupiranim teritorijama preko nekih državnih organa koji su se još pokoravali njenim nalozima,[76] i kao što smo videli, postojanjem Banatskog narodnog veća u Temišvaru. Nekoliko dana posle održavanja Velike narodne skupštine, pojavio se još jedan momenat koji je situaciju dodatno iskomplikovao: proglašenje rumunskog ujedninjenja 1. decembra 1918.[77] Kraljevina Rumunija je polagale pravo na oblasti u zapadnom Banatu kojeVelika narodna skupština ujedinila sa Srbijom, dok je mlada mađarska republika i dalje polagala pravo na celokupnu predratnu teritoriju Kraljevine Ugarske.

 I dok su Kraljevina SHS i Kraljevina Rumunija kontrolisale delove teritorije, Ugarska je još kontrolisala veliki deo umova i srca južnougarskih Švaba. Ono što je bilo zajedničko i mađaronima i radikalima bilo je izjašnjavanje za ostanak u (dakakao reformisanoj) Ugarskoj i, sledstveno tome, zalaganje za njen integritet, kao i  nedeljivost Bačke i Banata. Razlike su, međutim, postojale u pogledu načina kako ostvariti ove ciljeve.[78]

Srpsko/slovensko i rumunsko otcepljenje od Ugarske i njihovo priključenje matičnim državama, podstakle su Švapsko narodno veće da u ime južnougarskih Nemaca izmese svoj stav o tome. I ono je za 8. decembar zakazalo svoju Narodnu skupštinu. Na njoj je Veliki odbor Švapskog narodnog veća, uz kasniju pismenu podršku 138 švapskih opština, doneo Švapski manifest u kome se odredio i prema ponudama mađarske vlade da se Ugarska preobrazi u »istočnu Švajcarsku«, i prema srpskim i rumunskim proglasima ujedinjenja. Potpisnici su u tački 1 tvrdili da o teritorijalnoj pripadnosti Banata i Bačke ne mogu da odlučuju samo nacionalni, već i istorijski, ekonomski, kulturni i geografski momenti.[79] Međutim, čak i ako bi samo nacionalni momenat bio odlučujući, sastavljači Manifesta su verovali da bi u tom slučaju trebalo organizovati referendum na kome bi učestvovali pripadnici svih narodnosti dotične teritorije. U tački 2 Švapsko narodno veće je odbacilo kako srpsku, tako i rumunsku odluku o državnoj pripadnosti Bačke i Banata  kao jednostranu i samovoljnu. U tački 3 su se založili za autonomiju ove dve oblasti, bez ičije nacionalne prevlasti, dok su istovremeno u tački 4 za svoju etničku zajednicu tražili ista autonomna prava koja će dobiti druge nacionalne manjine. Među njima su se posebno isticala sledeća: suverena autonomija u prosvetnim pitanjima, tj. mogućnost da Nemci samostalno mogu organizovati škole svih stupnjeva; sloboda osnivanja ekonomskih i kulturnih organizacija i udruženja; autonomne nemačke lokalne samouprave; autonomno nemačko sudstvo; crkvena autonomija na nacionalnoj osnovi; autonomna nemačka poljoprivredna uprava s pravom izvođenja agrarno-demokratske agrarne reforme (!); autonomne socijalne ustanove za poljoprivredne i industrijske radnike i socijalna pravda u svim grananma političkog i ekonomskog života; sloboda štampe, zbora i udruživanja; narodna milicija kao u Švajcarskoj; autonomno nemačko narodno predstavništvo na osnovu opšteg prava glasa (za muškarce i žene!); autonomna finansijska ovlašćenja za stvaranje i održavanje ovih ustanova, tj. udeo u raspodeli državnih sredstava u skladu sa procentom poreza koji Nemci plaćaju; srazmerna zastupljenost u parlamentu i svim drugim predstavničkim telima. U tački 6 se zahtevala međunarodna garancija svih ovih prava.[80]

Neosporno je da je ovako sročen Švapski manifest bio očita i potpuna pobeda nemačkih radikala koji su se već ranije pridružili Nemačkom narodnom veću za Ugarsku.[81] Manifest je bio toliko radikalan da je praktično predviđao da Nemci u Bačkoj i Banatu postanu država u državi. Međutim, ni nemački radikali nisu bili jedninstveni: zajedničko im je bilo suprotstavljanje Mađarima i želja za autonomijom. Sa brzim razvojem situacije koji je rapidno smanjivao šanse da će se očuvati celovitost Ugarske, počele su da tokom novembra 1918. dolaze do izražaja razlike, koje su u krajnjoj liniji bile geografski uslovljene: vođe sa pretežno rumunske teritorije kao što su Brandš, Orendi-Homenau (Viktor Orendi-Hommenau), Reser (Rösser)  i drugi, su se posle 1. decembra zalagali za ujedinjenje sa Rumunijom. Drugu grupu činili su ljudi oko Vrščanina Rajnholda Hegna (Reinhold Heegn), koji su se zalagali za ujedinjenje Banata sa Kraljevinom SHS. U ovoj grupi su uglavnom bili ljudi iz Velikog Bečkereka, Vršca i Pančeva. Vremenom je sve više Švaba koji su živeli pretežno među Rumunima naginjalo prisajedinjenju Banata Rumuniji, dok su oni koji su živeli pretežno među Srbima bili skloni Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.[82] Tako se zavičajna pripadnost poklopila sa rasporedom okupacionih snaga[83] i proizvela dve političke opcije. Mađaroni na čelu sa Kasparom Mutom su i dalje bili za ostanak Bačke i Banata u okviru Ugarske, odnosno za njihovu nezavisnost pod francuskim protektoratom, ukoliko bi došlo do izdvajanja iz Ugarske. Socijaldemokratski vođa Jozef Gabriel (Josef Gabriel) se zalagao za nezavisnu državu Bačke i Banata u konfederaciji sa Kraljevinom SHS.[84] Krajem 1918. jedna prorumunska švapska delegacija posetila je francuskog generala Anrija Bertloa (Henri Berthelot) i predala mu memorandum u kome je traženo da rumunske snage preuzmu vlast u Banatu.[85] Istovremeno ni komesar mađarske vlade Oto Rot nije mirovao. On nije odustajao od plana o autonomiji Banata, pa je predložio stvaranje banatskog narodnog parlamenta sa 150 poslanika (od toga 50 Rumuna, 40 Srba, 36 Nemaca, 22 Mađara i dva Jevrejina). Njegov pokušaj da takav parlament i sazove nije urodio plodom jer se većina pozvanih nije pojavila. Istovremeno rasli su i nezadovoljstvo socijal-demokrata Rotom i pritisak i propaganda srpskih vlasti.[86]

Na samom početku 1919. godine, 1. januara, došlo je do pokušaja da se dva rivalska nemačka narodna veća ujedine: osnovan je Centralni odbor Nemaca u Ugarskoj sa predstavnicima svih oblasti i stranaka. Međutim, dva narodna veća se nisu spojila, već je trebalo da se njihovi predstavnici samo povremeno sastaju radi savetovanja.[87] Nedelju dana kasnije došlo je do prelomne odluke u Medijašu: prošireni Centralni odbor transilvanijskih Sasa je, protivno volji svoje »baze«, ali realno sagledavajući situaciju, proglasio da Sasi prihvataju ujedinjenje sa Rumunijom. Njihov zemljak Brandš, koji komadanje Ugarske nikad nije smatrao ni nemogućim ni neprihvatljivim, ovo je ne samo podržao, već je po nekim svedočanstvima bio inicijator ovog koraka. U svakom slučaju, saksonske vođe na čelu sa pragmatičnim Brandšom su pre proglašenja ujedinjenja sa Rumunijom, u pregovorima sa vladom u Bukureštu za sebe obezbedili dobre uslove.[88]  Zbog toga je Brandš izbačen iz narodnog veća koje je sam osnovao: za većinu njegovih članova, posebno Švaba, takav jedan korak bio je još uvek suviše radikalan.[89]

Mađarska vlada je da bi zaustavila kidanje državne teritorije 29. januara 1919. objavila je već ranije najavljivani »Šesti zakon o vršenju prava samoodređenja nemačkog naroda u Ugarskoj« koji je nemačkoj manjini garantovao prava nalik na ona tražena Švapskim manifestom od 8. decembra 1918, sa jednim ministrom zaduženim samo za Nemce koji bi bio odgovoran kako mađarskom parlamentu, tako i nemačkoj skupštini.[90] To je bilo potpuno neprihvatljivo za Blajera: za njega je to bila avantura i raskidanje vekovnih veza sa mađarstvom, za šta on nije bio spreman.[91] Ne treba odbaciti ni mogućnost da je Blajer naslutio u kom pravcu se kreće Ugarska, te da je zakon osudio koliko iz odbojnosti prema komunizmu (na koji mu je toliki radikalizam mirisao), toliko iz straha da će nemačku manjinu pogoditi osveta radikalno desnih Mađara.

Iako je Karoljijeva vlada od samog početka obećavala prava nacionalnim manjinama, ovako velikodušan zakon je bio posledica konkretne političke potrebe. Trebalo je, naime, sprečiti da se Nemci zapadne Ugarske (Burgenland, Gradišće), oko grada Šoprona, na predstojećem referendumu o budućoj državnopravnoj pripadnosti svog kraja, izjasne za otcepljenje od Ugarske i pripajanje Austriji. Uprkos tome što je skrojen po meri Burgenlanda,[92] ovaj zakon treba spomenuti kao istorijski presedan.

Na teritoriji same Vojvodine, Narodna uprava je bila ta koja je bila radikalnija u odnosu na centralnu vladu. Beograd, koji je bio vezan obavezama prema poštovanju primirja s Mađarskom i činjenicom da će tek Konferencija mira odrediti nove granice, tek je u drugoj polovini decembra 1918. prihvatio radikalniju liniju Narodne uprave. Tako je 20. februara 1919. došlo do smenjivanja mađarske uprave na čelu sa Rotom. Na većinu rukovodećih mesta postavljeni su Srbi. Istovremeno na simboličan način je pojačana politika pridobijanja Švaba postavljanjem Rajnholda Hegna za temišvarskog župana. Istog dana je raspušteno i Banatsko narodno veće, a verovantno radi prividne ravnoteže i Srpsko.[93] Nije isključeno da je na ove poteze srpskih vlasti uticala i agitacija Rudolfa Brandša, koji je opredelivši se za Rumuniju, sredinom februara 1919. došao u Temišvar gde je na sastanku sa članovima Švapskog narodnog veća pokušao da pridobije njegove članove da se i oni izjasne u prilog pripajanja Banata Rumuniji. U istom smislu je nastupio i u Lugošu, a radikalna nemačka štampa je već od decembra 1918. pisala u pro-rumunskom smislu.[94] Potezima jugoslovenskih vlasti protivila se komanda francuske Istočne armije, kao i Vrhovna komande vojske  Kraljevine SHS koja je želela da vodi glavnu reč na privremeno zaposednutim teritorijama.[95]

Međutim, reakcija koja je usledila na smenu Rota bila je izrazito promađarska, a njeni nosioci bili su radnici različitih nacionalnosti, uključujući i nemačke. Socijal-demokratska stranka Ugarske koja je podržavala integritet Ugarske bila je ta koja je povela akciju, a kao što smo videli, ona je obuhvatala i oko 70-80.000 organizovanih nemačkih radnika.  Sutradan po smeni komesara mađarske vlade došlo je do generalnog štrajka železničara u Banatu, koji se preneo na Bačku i Baranju – tj. sve zaposednute oblasti. Štrajku su se pridružili i ostali radnici, te činovnici, zanatlije i trgovci. Štrajkački zahtevi su bili prvenstveno nacionalnopolitičke, pa tek onda socijalne prirode. Zahtevano je da se prestane sa otpuštanjem mađarskih činovnika i da se više ne traži polaganje zakletve na vernost novim vlastima, kao i pravo na opstanak radničkih veća.[96] Jugoslovenske vlasti su morale da popuste, tako da je došlo do privremene obustave otpuštanja mađarskih činovnika i zahteva za polaganjem zakletve, a vlasti su se obavezale i da će omogućiti rad radničkih veća.[97]

Od februara 1919. glavna pozornica rešavanja pitanja buduće pripadnosti Bačke, Banata i Baranje prenela se u Pariz gde je počinjala mirovna konferencija. Velike sile su uzele stvar u svoje ruke, a male zemlje, kako pobednice, tako i poražene, u najboljem slučaju mogle su da iznesu svoje argumente i da neslužbeno lobiraju. Pri tom su i Kraljevina SHS, i Rumunija i Mađarska iznosile istorijske, etnografske, političke, vojne, ekonomske i kulturne argumente zašto bi dotične teritorije trebalo da pripadnu baš njima.[98]

Jugoslovenska delegacija je predstavljajući Bačku, Banat i Baranju kao iskonski slovenske zemlje, tvrdila da su Švabe (kao uostalom i Mađari sa kojima su činili većinu stanovištva u Bačkoj i zapadnom Banatu) bili tek kasni kolonisti, ta da ih zato pri povlačenju novih granica ne treba uopšte pitati za mišljenje.[99] Jugoslovenska (srpska) propaganda na Konferenciji je tvrdila da su Nemci namerno naseljeni u južnu Ugarsku sa ciljem da se oslabe Srbi.[100] Na taj način se htelo na posredan način retrospektivno potkopati moralnu poziciju Švaba, koji su eto, još pre 200 godina, bili oruđe neprijatelja Srba, Antantinih saveznika.

Istovremeno sve zainteresovane strane su počele i propagandne akcije na terenu – kako na teritorijama koje su kontrolisale, tako i s druge strane demarkacione linije a prvenstveno je trebalo pridobiti Nemce.[101] Jugoslovenske vlasti su u Banatu, Bačkoj i Baranji uglavnom kontrolisale teritoriju na koju su pretendovale tako da za razliku od Mađarske i Rumunije nisu imale potrebe za propagandom s druge strane demarkacione linije. Trebalo je ubediti predstavnike velikih sila da Kraljevini SHS u trajno vlasništvo daju oblasti koje je ona tada, de iure, držala samo pod vojnom okupacijom.  U cilju dokazivanja svog prava, vodeći ljudi mlade države počeli su akciju pridobijanja nesrpskog stanovništva koje je svojim navodnim »dokumentovanim« željama za priključenjem Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca trebalo da da legitimitet zahtevima njenih diplomata.[102] Jasno je da takvi zahtevi nipošto nisu bili spontani: šef jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji, Nikola Pašić, zahtevao je da se iz Bele Crkve, Vršca i Kikinde Konferenciji što pre pošalju zahtevi za priključenjem tih gradova Kraljevini SHS. Tako je u pretežno nemačkom gradiću Beloj Crkvi 16. marta 1919. organizovan skup čiji učesnici su bili uglavnom Srbi iz mesta i okoline. Zbor je usvojio rezoluciju kojom se zahteva pripajanje tog gradića novostvorenoj južnoslovenskoj državi.[103]

Izgleda, međutim, da tokom svoje višemesečne okupacije srpske/jugoslovenske vlasti nisu uspele da za sebe pridobiju većinu Švaba: prednost Kraljevini SHS u odnosu na Rumuniju ili Mađrasku davali su samo južnobanatski nemački radikali koji su živeli u krajevima sa dosta Srba.[104] Među vodećim Nemcima u Temišvaru, raspoloženje je u to vreme, a i kasnije bilo podeljeno: radikali oko Viktora Orendi-Homenaua bili su za ujedinjenje sa Rumunijom, dok su »umereni« (mađaroni) na čelu sa Kasparom Mutom bili za autonomnu banatsku republiku u sastavu Mađarske ili pod mađarskim ili francuskim protektoratom.[105] Mut je neočekivano promenio mišljenje i sredinom aprila 1919. se izjasnio za prisajedinjenje Srbiji. Ovo je mnoge iznenadili, pa su se čak pojavile tvrdnje da se prodao Srbima.[106] Međutim, imajući na umu njegov konzervativizam, treba pretpostaviti da su vlast Bele Kuna u Mađarskoj i veliki broj Nemaca u jugoslovenskom delu Bačke bili razlozi koji su ga naveli da odustane od ideje autonomije. On joj se, međutim, vratio tokom maja kada je ideja jugoslovenskih vlasti o referendumu u Banatu propala zbog odbijanja švapskih vođa i kada je video prve znake da se srspke snage spremaju da napuste Temišvar.[107]                  

Velike sile su već u junu 1919. praktično rešile pitanje razgraničenja. Srpske snage su se povukle sa teritorija koje je trebalo da ostanu van Kraljevine SHS. Sa svoje strane Rumunija se nije odricala celog Banata koji joj je bio obećan prilikom njenog ulaska u rat 1916. U tome je naišla na podršku nemačkih političara u Temišvaru i drugim mestima istočnog Banata koji su iz istorijskih, ekonomskih i etničkih razloga želeli da sačuvaju Banat kao celinu. U tom cilju je u Temišvaru 10. avgusta 1919. organizovan veliki prorumunski zbor na kome je pred 30-40.000 ljudi usvojena deklaracija kojom se zahtevalo da celokupan Banat pripadne Rumuniji. Oko 1000 nemačkih predstsvnika iz 33 mesta rumunskog Banata na zasebnom zboru je podržalo ovaj zahtev sa argumentacijom da bi deoba Banata bila propast za tamošnje Švabe; pošto je Temišvar dodeljen Rumuniji, trebalo je tražiti da i ostatak pokrajine pripadne toj zemlji. Rešeno je da se u tom cilju u Pariz na Mirovnu konferenciju pošalje jedna delegacija koja će tamo predati memorandum u kome će biti iznet stav Švaba.[108] Švapsko izaslanstvo je to i uradilo preko rumunske delegacije na Konferenciji mira, ali je  njegov zahtev 19. avgusta 1919. samo saslušan.[109]

Što se povlačenja granice Kraljevine SHS prema Mađarskoj tiče, ona je s obzirom na Nemce, bila mnogo manje dramatična i značajna. Razlog je bio geografske prirode: u Bačkoj je većina Švaba živela dalje od predložene granične linije. Iako će Mađarska još dugo biti u srcima mnogih bačkih Švaba, tu je bilo teže organizovati političke aktivnosti nalik onima u podeljenom Banatu.[110] Sem toga, i vlast Bele Kuna je za neko vreme paralisala simpatije većine mađarofilskih Nemaca prema Mađarskoj.

Vojvođanske Švabe su se našle u jugoslovenskoj državi uglavnom protiv svoje volje, a ona je nekim nespretnim potezima protiv sebe izazvala i deo stanovništva koji joj možda u početku nije bio nenaklonjen. Glavna takva mera bila je regrutacija, koja je u Banatu počela već u januaru 1919.[111] U decembru iste godine došlo je zbog regrutacije do nemira u nekim nemačkim i mađarskim selima, a u martu 1920. ponovo je došlo do nemira u švapskom selu Torža u kome je 15 ljudi ubijeno a 20 ranjeno.[112] Nemci i drugi ne-Sloveni bili su posebno ogorčeni činjenicom da im je mlada država nametala državljanske obaveze (vojska, porez), dok im je istovremeno uskraćivala građanska prava (izborno pravo) – sa obrazloženjem da rok opcije još nije istekao. Pravo opcije na koje su se vlasti pozivale, Nemci i drugi stanovnici novopripojenih teritorija u Vojvodini dobili su članovima 61-66 mirovnog ugovora sa Mađarskom u Trijanonu koji je predviđao pravo da do kraja 1922. za Mađarsku optiraju lica koja su do tad imala mađarsko državljanstvo.[113]

Uticaj stvaranja nove države na Nemce u Vojvodini nije, međutim bio samo negativan – posebno ne prvih godina. Tako je npr. na području školstva došlo do redukcije mađarskog školstva predviđenog pre svega da mađarizuje manjinsku decu,[114] i do otvaranja nemačkih škola umesto zatvorenih mađarskih.[115] Cilj vlasti je bio odvojiti Švabe od Mađara davanjem određenih ustupaka na polju kulture. To se videlo i po tome što je 1920. odobreno stvaranje krovne nemačke organizacije, Kulturbunda, koja je trebalo da bude osnovni nosilac kulturnih, ekonomskih i socijalnih aktivnosti nemačke manjine.[116] I prema njemu je predusretljivost bila najveća u Banatu, Bačkoj, Baranji i istočnom Sremu, gde je trebalo suzbijati mađarski uticaj. U drugim delovima zemlje naseljenim Nemcima (Slavonija, Slovenija), politika vlasti je bila mnogo restriktivnija. Iako se zbog koncentracije inteligencije i opšteg političkog značaja tih gradova najvažniji deo političke delatnost vojvođanskih Švaba odvijao u Budimpešti i Temišvaru, posle povlačenja granica, Bačka, Banat i istočni Srem su postali središte svih inicjativa jugoslovenskih Nemaca. Tako će ostati tokom narednih 20 godina. Može se reći da su mlađe generacije Švaba iz te tri oblasti tokom decenije 1910-1920. stekle nacionalnu zrelost i kvalifikovale se za vođstvo celokupne nacionalne manjine – koja ni u svim krajevima, ni u svim starosnim grupama još nije razvila nacionalnu svest u dovoljnoj meri.

---

[1]  Srem je istorijski bio deo Kraljevine Hrvatske i Slavonije. Posle Drugog svetskog rata njegov istočni deo je pripojen Srbiji, postavši deo Autonomne pokrajine Vojvodine. Zbog toga će uz zapadni deo Banata i Bačku i on biti predmet našeg posmatranja.

[2] Johann Weidlein, Madjarisierung der Deutschen in Ungarn, Schorndorf 1955; Fritz Valjavec, Das deutsche Bürgertum und die Anfänge der deutschen Bewegung in Ungarn, u: Isti, Ausgewählte Aufsätze, München 1963; Ingomar Senz, Donauschwäbische Geschichte, II. Wirtschaftliche Autarchie und politische Entfremdung 1806 bis 1914, München 1997, str. 223, 237, 275-276, 307-315; Isti, Die nationale Bewegung der ungarnländischen Deutschen vor dem Ersten Weltkrieg. Eine Entwicklung im Spannungsfeld zwischen Alldeutschtum und ungarischer Innenpolitik, München 1977, str. 24, 52.

[3]  Po Bogumilu Hrabaku nacionalna struktura zemljoposednika u južnoj Ugarskoj krajem XIX veka izlgedala je ovako: (Bogumil Hrabak, Dezerterstvo, zeleni kadar i prevratna anarhija u jugoslovenskim zemljama 1914-1918, Novi Sad 1990, str.  15.)

veličina poseda                Mađari    Nemci      Rumuni                Srbi     drugi

     ispod 2,5 ha                 27,5%        24,6%            9,5%               26,6%    11,8%

     2,5-5 ha                        21,7%        18,5%            12,9%            34%        12,9%

     5-25 ha                         21,3%        24,3%               -                    31,9%    12,7%

     25-50 ha                       19,3%        37,4%            4,3%               27,4%    11,6%

     50-500 ha                    25,8%        31,6%            2,2%               27,7%    12,7%

Pred Prvi svetski rat stanje je izgledalo ovako:

                              Srbi                    Hrvati               Nemci            Mađari

do 1 kj                           16,98%              18,43%              36,32%              33,86%

1-5 kj                             20,78%              20,06%              25,91%              21,16%

5-20 kj                           43,33%              46,82%              27,04%              24,31%

20-100 kj                      18,45%              14,51%              9,71%                19,28%

100-200 kj                    0,35%                0,19%                0,44%                1,02%

preko 1000 kj               0,01%                0,02%                0,24%                0,08%

Nikola Gaćeša, Posedovni odnosi u Vojvodini pred Prvi svetski rat, u: Isti, Radovi iz agrarne istorije i demografije, Novi Sad 1995, str. 46.

[4] Friedrich Gottas, Die Deutschen in Ungarn, u: Adam Wandruszka, Peter Urbanitsch (Hrsg.), Die Habsburgermonarchie 1848-1918, III. Die Völker des Reiches, Wien 1980, str. 372-374, 395-398, 401-402, 407-410; Günter Schödl, Am Rande des Reiches, am Rande der Nation: Deutsche im Königreich Ungarn, u: Isti (Hrsg.), Deutsche Geschichte im Osten Europas. Land an der Donau, Berlin 1995, str. 402-408; Senz, Die nationale Bewegung, 63, 98; Arpad Lebl, Građanske partije u Vojvodini 1887-1918, Novi Sad 1979, str. 271; Josef Wolf, Entwicklung der ethnischen Struktur des Banats 1890-1992, Wien 2004, str. 139.

[5]  Senz, Die nationale Bewegung, 244-289.

[6]  Lebl, n.d., 88, 118; Senz, Die nationale Bewegung,  176, 185, 245-247; Schödl, n.d., 421; Heimatbuch der Stadt Weißkirchen im Banat, Salzburg 1980, str. 107.

[7]  Senz, Die nationale Bewegung, 209.

[8]  Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien und Kroatien bis zum Ende des Ersten Weltkrieges, Stuttgart 1972, str. 68; Mihael Antolović, Političko organizovanje Nemaca u Sremu početkom XX veka, Spomenica Istorijskog arhiva »Srem«, 6, 2007, str. 15-27.

[9]  Mihovil Tomandl, Pančevo za vreme Prvog svetskog rata (1914-1918), Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 24, 1959, str. 91; Danilo Kecić, Revolucionarni radnički pokret u Vojvodini 1917-1921, Novi Sad 1972, 41; Valentin Oberkersch, India. Deutsches Leben in Ostsyrmien, Stuttgart 1977, str. 81.

[10]  Janko Pleterski, Prvo opredeljenje Slovenaca za Jugoslaviju, [Beograd 1976], str. 134 i dalje; Josip Horvat, Politička povijest Hrvatske, Zagreb 1989, str. 43-80.

[11]  Ludmilla Schlereth, Die politische Entwicklung des ungarländischen Deutschtums während der Revolution 1918/19, München 1939, str. 5.

[12]  Schödl, n.d., 441; Schlereth, n.d., 6.

[13]  Schödl, n.d., 438.

[14] Matthias Annabring, Volksgeschichte der Deutschen in Ungarn, Stuttgart 1954, str. 45; Branimir Altgeyer, Elaborat o njemačkoj narodnoj skupini, I, 1947. (Rukopis u: Vojni arhiv (Beograd), Nemačka arhiva, k. 40-D, f.3, d. 1.), str. 5; Lórant Tilkovszky, Zeitgeschichte der Ungarndeutschen seit 1919 mit einer Vorgeschichte, Budapest 1991, str. 30; Geza C. Paikert, The Danube Swabians. German Populations in Hungary, Rumania and Yuggoslavia and Hitler’s Impact on their Patterns, The Hague 1967, str. 89; Walter Schneefuß, Deutschtum in Südost-Europa, Leipzig 1939, str. 48; Ingomar Senz, Die Donauschwaben, [München 1994], str. 63;  Schlereth, n.d., 1.

[15]  Mihály Károlyi, Vjera bez iluzija. Memoari „crvenog grofa“, Zagreb 1982, 118, 132; Jörg Hoensch, A History of Modern Hungary 1867-1986, London, New York 1989, 82.

[16]   Horvat, n.d., II, 84-98

[17]   Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918, Novi Sad 1929, str.  29.

[18]  Spomenica, 30, 124; Petar Pekić, Povijest oslobođenja Vojvodine, Subotica 1939, str. 129-130, 242.

[19]  Spomenica, 136; Ljubica Šijački, Privreda Banata između dva svetska rata, Novi Sad 1987, str. 62.

[20] Pekić, n.d., 190; Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918-1929, Novi Sad 1981, str. 37.

[21]  Schlereth, n.d., 23.

[22]  Michael Kausch, Schicksalswende im Leben der Banater deutschen Volkes. Das Ringen um Rückeroberung der völkischen Gesinnung und der nationalen Güter, I. Wegbereitung und Aufbauarbeit, Temeschburg 1939, str. 19-20; William Marin, Kurze Geschichte der  Banater Deutschen mit besonderer Berücksichtigung  ihrer Beziehungen zur rumänischen Bevölkerung und ihrer Einstellung zur Vereinigung von 1918, Temeswar 1980, str. 82-83; Annabring, n.d., 55-56; Schlereth, n.d., 12.

[23]  Schlereth, n.d., 27.

[24]  Annabring, n.d., 56.

[25]  Schödl, n.d., 444-446.

[26] Marin, n.d., 83;  Izgleda da Šedl greši kad misli da je Blajera revolucija u Budimpešti podstakla na stvaranje Narodnog veća jer je on svoj poziv za osnivanje uputio 30. oktobra, dok je prevrat izvršen u noći između 30. i 31. oktobra. (Schödl, n.d., 447.) Budući da je osnivački skup prvobitno sazvan za narednu sedmicu, verovatnije je da je ga je revolucija samo ubrzala. (Up.  Annabring, n.d., 56.)

[27]  Annabring, n.d., 58.

[28]  Annabring, n.d., 59; Kausch, n.d., 37.

[29]  Schödl, n.d., 447; Marin, n.d., 83.

[30]  Schlereth, n.d., 32.

[31]  Po Marinu, osnivački skup je sazvan tek za 8. novembar. (Marin, n.d., 28.)

[32]  Schlereth, n.d., 29;  Kausch, n.d., 45.

[33]  Marin, n.d., 29.

[34]  Republika je proglašena kao autonomna u okviru Ugarske. (Marin, n.d., 92.)

[35] Andrea  Schmidt-Rösler, Rumänien nach dem Ersten Weltkrieg. Die Grenzziehung in der Dobrudscha und im Banat und die Friedensprobleme, Frankfurt (Berlin, Bern, New York, Paris, Wien) [1994], str.  204-205; Ista, Der Gedanke einer Banater Autonomie 1918-1920, Südostdeutsche Vierteljahresblätter, XLIV, 1, 1995, str. 58; Gligor Popi, Banatski Rumuni 1918, u: Prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918, Novi Sad 1993, str. 216-217.

[36]  Ljubomirka Judin, O radu Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju 1918-1919, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 51, 1968, str. 21.

[37]  Kecić, n.d., 103, 106.

[38]  Kecić, n.d., 103.

[39]  Kausch, n.d., 27; Toma Milenković, Banatska republika i mađarski komesarijat u Banatu (31. oktobar 1918 – 20. februar 1919), Zbornik Matice srpske za istoriju, 32, 1985, 101-107.

[40]  Milenković, n.d., 110.

[41]  Milenković, Banatska republika, 108; Schmidt-Rösler, Rumänien, 206.

[42] Kada je Blajer odbio saradnju sa Sasima i ostalima, Brandš ga je pred zborom nazvao otpadnikom, pozvavši prisutne da slede njega (Brandša). Annabring, n.d., 61; Schlereth, n.d., 34.

[43]  Kausch, n.d., 37;  Schlereth, n.d., 34-35.

[44]  Kausch, n.d., 36-37; Schlereth, n.d., 34; Schödl, n.d., 449.

[45]  Schlereth, n.d., 40.

[46]   Kausch, n.d., 39;  Annabring, n.d., 64.

[47]  Šleretova piše da je to učinjeno iz taktičkih razloga – da se zaštite od progona vlasti i da preko socijal-demokrata utiču na nemačku radničku klasu (70-80.000 radnika članova Socijaldemokratske stranke Ugarske) u nacionalnom smislu. (Schlereth, n.d., 35.) Mi smo skloni da u ubacivanju ovakve primedbe vidimo njen taktički potez – s obzirom na vreme i mesto objavljivanja knjige. Celokupna ranija Brandšova delatnost je pokazivala da je on bio otvoren za saradnju sa ljudima najrazličitijih usmerenja.

[48]  Schödl, n.d., 449.

[49]  Marin, n.d., 84; Schlereth, 35; Annabring, n.d., 61.

[50]  Kausch, n.d., 40.

[51]  Annabring, n.d., 60.

[52]  Annabring, n.d., 61-62; Schödl, n.d., 448.

[53] Vuk Vinaver, Jugoslavija i Mađarska 1918-1933, Beograd 1971, str. 21; Bogdan Krizman, “Beogradsko primirje” od 13. novembra 1918, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 47, 1969, str. 124-126; Károlyi, n.d., 149-151; Mária Ormos, The Military Convention of Belgrade, u: Béla Királyi, László Vészpremy (eds.), Trianon and East Central Europe. Antecedents and Repercussions, New York 1995. Tekst konvencije vidi u: Francis Deák, Hungary at the Paris Peace Conference. The Diplomatic History of the Treaty of Trianon, New York 1972, str. 359-361.

[54] Enikő Sajti,Hungarians in the Vojvodina 1918-1947, Boulder Col. 2003, str. 4-5.

[55]  Oberkersch, India, 82; Mesaroš, n.d., 68.

[56]  Mile Bjelajac, Vojska Kraljevine SHS 1918-1921, Beograd 1988, str. 213.

[57]  U švapskoj literaturi je bilo i povremenih žalbi, ali je pitanje kolilko su one odgovarale stvarnoj situaciji u jesen 1918, a  koliko su bile projekcija nemilih događaja na kraju Drugog svetskog rata. (Up. Adalbert Karl Gauß (ur.), Erinnerungen an Palanka, Freilassing 1958, str. 20-21.)

[58]  Milenković, n.d., 121; Mesaroš, n.d., 57-58.

[59]  Mesaroš, n.d., 70; Toma Milenković, Radnički pokret u Vojvodini 1918-1920 (od kraja Prvog svetskog rata do Obznane), Beograd 1968, 34.

[60] Arhiv Vojvodine (dalje: AV), 11031/1919; 9585/1919; Mesaroš, n.d., 63, 72; Spomenica, 38, 40, 42, 45, 60, 138; Pekić, 155, 294, 320, 323.

[61]  Bogumil Hrabak je sklon da pljačku tumači kao vid osvete Nemcima i Mađarima. (Up. Bogumil Hrabak, Logoši, Zeleni kadar i zbivanja u Vojvodini 1918, Istraživanja, 8, 1979, str. 127.)

[62] Hrabak, Dezerterstvo,  294.

[63] Hrabak, Logoši, 126, 133-134; Isti, Dezerterstvo, 301; Tomandl, n.d., 110; Kecić, Oktobarska revolucija, 53-55; Isti, Revolucionarni radnički pokret, 103-105; Milenković, Banatska republika, 111-114

[64]  Pekić, n.d., 150.

[65] Kosta Milutinović, Vojvodina i stvaranje Jugoslavije, Koreferat na Drugom kongresu jugoslovenskih istoričara u Zagrebu, 24. novembra 1958, str. 124.

[66]  Pekić, n.d., 201-203; Ljubinka Krkljuš, Pitanje organizacije vlasti u Vojvodini 1918-1919, u: Srbija na kraju Prvog svetskog rata, Beograd 1990, str. 146.

[67]  Pekić, n.d., 310.

[68]  Spomenica, 163-164.

[69]  Pekić, n.d., 313.

[70]  Spomenica, 173.

[71]  Judin, n.d., 28.

[72]  AV, 81, 1218/1919; 9206/1919;  Milenković, Revolucionarni radnički pokret, 25; Mesaroš, n.d., 72; Kecić, n.d., 125.

[73]  AJ, 69, 7/14; AV, 81, 113/1919; 69/1919; 52/1919; Mesaroš, n.d., 63-64; Milenković, Revolucionarni radnički pokret, 26; Isti, Banatska republika, 127; Schmidt-Rösler, Rumänien, 216, 251.

[74]   Judin, n.d., 23.

[75]   Judin, n.d., 26-27.

[76]   Mesaroš, n.d.., 70; Judin, n.d., 17-18; Kecić, n.d., 125.

[77]  Miron Constantinescu, L'acte de l'union du 1er décembre 1918, u: Isti, Études d'histoire transylvaine, Bucarest 1970; Schmidt-Rösler, Rumänien, 207; R.W. Seton-Watson, The History of the Roumanians from Roman Times to the Completion of Unity, London 1963, str. 533; David Sherman Spector, Romania at the Peace Conference. A Study of the Diplomacy of Ioan I.C. Bratianu, Iaşi 1995, str. 86.

[78]  Schmidt-Rösler, Der Gedanke, 58.

[79]  Na mirovnoj konferenciji su i sve tri zainteresovane zemlje, zavisno od trenutka i mesta, uz etničke razloge isticali i sve ove druge, kao i razloge vojnostrateške prirode. (Up. F. Deák, n.d.; Spector, n.d.; Andrej Mitrović, Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920, Beograd, 1968; Isti, Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919-1920. Prilog proučavanju Jugoslavije na Konferenciji mira u Parizu, Novi Sad 1975.)

[80]  Kausch, n.d., 31-32; Marin, n.d., 105; Schmidt-Rösler, Der Gedanke, 58; Schlereth, nd., 49-50; Matthiuas Annabring, Volksgeschichte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgart 1955, str. 6-7.

[81]   Schlereth, n.d., 50.

[82]  Marin, n.d., 105-106.

[83] Iako su u Temišvar 3. decembra 1918. ušle francuske (kolonijalne) trupe pod generalom Gambetom (Gambetta), srpska vojska je ostala glavna okupaciona sila do svog povlačenja u julu 1919. (Marin, n.d., 107.)

[84]  Schmidt-Rösler, Der Gedanke, 58.

[85]  Marin, n.d., 106.

[86]  Marin, n.d., 114; Schmidt-Rösler, Der Gedanke, 57.

[87]  Schlereth, n.d., 43; Schödl, n.d., 450;

[88]   Schödl, n.d., 450; Marin, n.d., 104-105..

[89]  Annabring, Volksgeschichte der Deutschen, 69-70.

[90]  Annabring, Volksgeschichte der Deutschen, 71-72; Kausch, n.d., 43.

[91] Kausch, n.d., 45; Annabring, Volksgeschichte der Deutschen, 71. Pored ovih razloga, uticao je i jedan lični: Blajer, koji je bio ogorčeni antisemita, nije hteo da sarađuje sa ministrom za narodnosti, Jevrejinom, Oskarom Jasijem. (Schödl, n.d., 450.)

[92]  Kausch, n.d., 43.

[93]  Milenković, Banatska republika, 136; Schmidt-Rösler, Rumänien, 210, 254.

[94]  Marin, n.d., 112-113.

[95] Milenković, Banatska republika, 137.

[96]  Milenković, Banatska republika, 137; Kecić, n.d., 135-139; Mesaroš, n.d., 76-79; Marin, n.d., 122-123; Schmidt-Rösler, Rumänien, 211; Sajti, n.d., 14.

[97]   Mesaroš, n.d., 79.

[98]  O tome vidi detaljno: A. Mitrović, Razgraničenje. Vidi i: Isti, Jugoslavija; Spector, n.d.; F. Deák, n.d.; Margaret MacMillan, Paris 1919. Six Months that Changed the World, New York 2002, posebno str. 109-135, 257-270.

[99] Bogdan Krizman, Bogumil Hrabak (ur.), Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, Beograd 1960, str. 30; Mitrović, Razgraničenje, 24, 41, 66.

[100]  Jovan Cvijić, Jovan Radonić, Stanoje Stanojević, Ilarion Zeremski, La question du Banat, de la Batchka et de la Barany. Le Banat, Paris 1919, str. 11, 20; Isti, La question du Banat, de la Batchka et de la Barany. La Batchka,Paris 1919, str. 4-6; Krizman, Hrabak (ur.), n.d., 113, 341, 345.

[101]  O rumunskoj propagandi v.: Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), F. 366, f. 3, 4 i 5; Spector, n.d., 89; Schmidt-Rösler, Rumänien, 216-217, 247; F. Deák, n.d., 377. .

[102]   A. Mitrović, Razgraničenje, 277-278, 280.

[103]   AJ, F. 336, f. 3.

[104]  Marin, n.d., 5.

[105]  Marin, n.d., 128.

[106]  Marin, n.d., 129.

[107]  Marin, n.d., 133-134.

[108]  Marin, n.d., 146-147.

[109]  Schmidt-Rösler, Der Gedanke, 58.

[110]  Po jednom očevicu, srpske vlasti u Banatu ničim nisu ometale političke aktivnosti tamošnjih Švaba. Nepravde koje su im po njihovom sopstvenom mišljenju nanete, naneli su im vrhovi francuske okupacione vojske. Što se srpskih vlasti tiče, one doduše, nisu ometale političku delatnost banatskih Nemaca, ali su odbijale da aktivno pomognu bilo kakvu njihovu kulturnu ili drugu inicijativu – sa obrazloženjem da ne žele da unapred donose odluke koje bi obavezivale državu kojoj će dotična teritorija pripast. (Kausch, n.d., 49.)

[111]   Schmidt-Rösler, Rumänien, 212.

[112]   Sajti, n.d., 14-15.

[113]  Ugovor o miru sa Ugarskom. Zbirka zakona, sv. 64, Beograd 1927, str. 42-44.

[114]  Tako su u tri južnougarske županije (torontalskoj, tamiškoj i bač-bodroškoj) među manjinama Nemci imali najgori odnos broja stanovnika prema broju škola na maternjem jeziku: na 521.000 Švaba dolazilo je samo 49 škola, dok je na 250.000 Rumuna dolazilo 168, na 415.000 Srba 184, a na 49.000 Slovaka 16 škola. ( Senz, Die nationale Bewegung, 212-213.)

[115]  Arhiv Vojvodine (dalje: AV), 81, 1113/1919; Josef Volkmar Senz, Das Schulwesen der Donauschwaben im Königreich Jugoslawien, München 1969, str. 37-39; Biljana Šimunović-Bešlin, Prosvetna politika u Dunavskoj banovini (1929-1941), Novi Sad 2007, str. 192; Oskar Plautz, Das Werden der Volksgemeinschaft in Südslawien, Novi Sad 1940, str. 67; Handwörterbuch des Grenz- und Auslanddeutschtums, I, Breslau 1933, str.  339-340.

[116]  Plautz, n.d., 26; J.V. Senz, n.d., 51-52; Isti, Politische Aktivitäten der Donauschwaben in Jugoslawien zwischen den beiden Weltkriegen, Deutsche Forschungen in Ungarn, IX, 1-4, 1944-1985, str. 300; Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933-1941, Ljubljana 1966, str. 32-33; Hans Rasimus, Als Fremde im Vaterland, München 1989, str. 16-35.