Erinnerung

an die am Samstag, den 14. September 2013, um 19 Uhr 
stattfindende Buchpräsentation des Gedichtbandes

DES BISCHOFS KLEID

Von Luisa Lang Owen

Holzschnitte von Robert Hammerstiel

im Schneider-Siemssen Studio, Eßlinggasse 9/3, 1010 Wien

Programm:

Begrüßungsworte

Susanne Paulus

Entstehungsgeschichte des Buches

Luisa Lang Owen

Die Schriftstellerin Lotte Ingrisch trägt Gedichte aus dem Werk vor.

Zum Zeitpunkt der Vertreibung und Internierung war Luisa Lang Owen neun Jahre alt.
Die neunjährige Clara Paulus liest ein Gedicht aus dem Buch über diese Zeit vor.

Kommentare zum Buch

Robert Hammerstiel

Für Interessierte hier der Link zur Buchrezension.

Vorstellung des Filmprojektes

Lebensangst

durch Erich Lambert

Wir präsentieren einen Teaser

(Filmvorschau, ca.10 Min.)

Der Dokumentarfilm zeigt die Geschichte

der Vertriebenen und Gebliebenen,

die Geschichte der Lager,

die Geschichten von Tod und Überleben,

und nicht zuletzt die Geschichte der Donauschwaben auf.

Diese Geschichten führen zu der

einen zentralen Frage -

der Frage nach dem Warum.

Ein Film von Markus Lobner & Nikolaus Kokusz (†)
Kamera & Schnitt: Markus Lobner
Public Relations: Susanne Paulus
Länge: ca. 90min.
Geplante Fertigstellung: Winter 2013.
Website: http://lebensangst.crow-video.at

Wir ersuchen Sie um Ihre finanzielle Unterstützung für diesen Film.
Beim Vortrag werden der Produzent Herr Markus Lobner und einige der Zeitzeugen, die im Film zu Wort kommen, anwesend und zu Gesprächen bereit sein.

Es besteht die Möglichkeit, Bücher zu erwerben und von den Künstlern signieren zu lassen.

Bilder und Holzstöcke von Robert Hammerstiel werden ausgestellt.

Befreundete klassische Pianisten werden uns durch den weiteren Abend musikalisch begleiten.

Die Veranstalter freuen sich auf Ihren Besuch, nicht nur bei der offiziellen Präsentation, sondern auch bei den anschließenden Gesprächen bei Speis und Trank.

Club der Jungen Donauschwaben

Susanne Paulus & Ing. Erich Lambert
Porzellangasse 7a/9
1090 Wien

E-Mail: donauschwabe@lambert.co.at

Schneider-Siemssen Studio, 1010 Wien, Eßlinggasse 9/3

Einladung              

Der Verband der Donauschwaben in Deutschland und der Verein serbisch – deutscher Zusammenarbeit der Zweigstelle Sremska Mitrovica laden Euch ein,

 am Freitag, dem 13. September 2013 14 Uhr

an der Eröffnung des Denkmals für unschuldig ums Leben gekommene Donauschwaben,  unsere ehemaligen Mitbürger und Nachbarn, teilzunehmen,

Zahlreiche  Donauschwaben sind  von 1945 bis 1947 in Sremska Mitrovica in Hessendorf neben dem heutigen Fußballstadion des Klubs „Radnički“ im Lager „Svilara“ ums Leben gekommen.

Das Denkmal befindet sich an dem Ort, wo sich ein Massengrab befindet, neben der Osttribühne des Stadions  des „FK Radnički“

An der Eröffnungsfeier des Denkmals nehmen teil:

Hans Supritz, der Vorsitzende des Verbands der Donauschwaben in Deutschland, Lydia Kalkofen, die Gründerin der „grünen“ in Deitschland, Professor Nenad Lemaić,Stadtrat von Sremska Mitrovica, Pfarrer Eduard Španović, Abgeordnete der deutschen und österreichischen Botschaft in Beograd und Abgeordnete des deutschen Verbandes der Donauschwaben in Serbien. Das Denkmal wurde mit Unterstützung  des Verbandes der Donauschwaben in Deutschland und unter Mithilfe der Donauschwaben der ganzen Welt.

Prigramm und Organisation unternimmt Dipl. Ing. Jovica Stević, der Vorsitzende des Verbandes Deutsch- Serbische Zusammenarbeit für den Bereich

Sremska M itrovica.

POZIVNICA

Savez Podunavskih Švaba Nemačke i Društvo srpsko-nemačke saradnje ogranak Sremska Mitrovica, pozivaju vas da u petak 13. septembar 2013. godine sa početkon u 14 časova, prisustvujete otvaranju spomen-obeležja, posvećenom  nedužno nastradalim Podunavskim Švabama, našim sugrađanima i komšijama, koji su stradali u Logoru Svilara od 1945. do 1947. godine u Sremskoj Mitrovici u Hesni, pored sadašnjeg Stadiona Fudbalskog kluba Radnički. Spomen-obeležje se nalazi na mestu gde se nalazi masovna grobnica, pored istočne tribine Stadiona FK Radnički.

Na otvaranju spomen-obeležje će učestvovati:

Hans Supritz predsednik Saveza Podunavskih Švaba Nemačke, Lidija Kalkofen osnivač stranke Zelenih iz Nemačkoj, Profesor Nenad Lemaić ispred grada Sremska Mitrovica, Župnik Eduard Španović,   predstavnici nemačke i austrijske ambasade u Beogradu i predstavnici Nemačkog nacionalnog saveta u Srbiji.

Spomenobeležje je podignuto uz  podršku Saveza Podunavskih Švaba Nemačke i pomoći Podunavskih Švaba iz čitavog sveta, Organizaciju i program vodi dipl.ing. Jovica Stević, predsednik društva srpsko-nemačke saradnje ogranak Sremska Mitrovica.

TEKST NA SPOMEN PLOČI

DIESES GEDENKKREUZ ERINNERT AN UNSERE

DONAUSCHWÄBISCHEN MITBÜRGER,

DIE IM INTERNIERUNGS-UND ARBEITSLAGER "SVILARA"

IN SREMSKA MITROVICA UMS LEBEN GEKOMMEN SIND

UND HIER AN VERSCHIEDENEN PLÄTZEN DES ORTES

IHRE LETZTE RUHE FANDEN.

AN DIESEM ORT BEFAND SICH VOM

AUGUST 1944 BIS Mai 1947  DAS LAGER  „SVILARA“

WÄHREND DIESER PERIODE STARBEN AN HUNGER, KRANKHEIT, UND KÄLTE

 2000  (ZWEITAUSEND)  DONAUSCHWABEN.

UNTER DEN OPFERN WAREN EINE GROßE ZAHL 

KINDER, FRAUEN UND GEBRÄCHLICHE MENSCHEN.

 WO HEUTE DAS DENKMAL ERRICHTET IST,  BEFINDET SICH EIN MASSENGRAB,

IN DIESEM WURDEN VON AUGUST 1945  BIS ZUR MITTE DES JAHRES 1947

 DIE TOTEN BEGRABEN.

SIE MÖGEN RUHEN IN FRIEDEN. WIR WERDEN SIE NIE VERGESSEN!

DAS LAGER "SVILARA" BESTAND VON AUGUST 1945 Bis MAI 1947

Die Donauschwaben,  im Jahre  2013 

OVAJ SPOMENIK NAS PODESEĆA NA NAŠE SUGRAĐANE PODUNAVSKE ŠVABE, KOJI SU U LOGORU ZA INTERNIRANJE PRISILNI RAD “ SVILARA” U SREMSKOJ MITROVICI NASTRADALI I OVDE NAŠLI VEČNI MIR.

NA OVOM MESTU LOGOR “ SVILARA” JE POSTOJAO

OD  AVGUSTA 1945. DO MAJA 1947. GODINE.

U TOM PERIODU UMRLO JE OD GLADI, BOLESTI I ZIME  OKO 2000 PODUNAVSKIH ŠVABA.

MEĐU NASTRADALIMA JE BIO  VELIKI BROJ  DECE, ŽENA,  STARIH I NEMOĆNIH LJUDI.

NA MESTU GDE JE OVAJ SPOMENIK NALAZI SE MASOVNA GROBNCA

U KOJOJ SU SAHRANJIVANI NASTRADALI OD AVGUSTA 1945.  DO SREDINE 1946. GODINE

NEKA POČIVAJU U MIRU!  MI IH NEĆEMO ZABORAVITI!

Podunavske Švabe, 2013. Godine

Ужас, дивљење и презир: Немци о Црвеној армији

25. јун 2013. Николај Малишевски, Военное обозрение

Представе нациста о народу Совјетског Савеза, чију су земљу напали 22. јуна 1941, биле су плод идеологије која је Словене приказивала као „нижу врсту“ људи. Међутим, већ током првих борби освајачи су били принуђени да у великој мери ревидирају своје ставове. Наводимо документована сведочења и утиске војника, официра и генерала немачког Вермахта о совјетским војницима, мешавину шока, ужаса, дивљења и презира.

Повезани чланци

„Готово да нисмо ни имали заробљенике, јер се Руси нису предавали и увек су се борили до последњег војника“ (анонимни официр немачке тенковске јединице). Извор: ИТАР-ТАСС.

Представе нациста о народу Совјетске Русије, чију су земљу напали 22. јуна 1941, биле су плод идеологије која је Словене приказивала као „нижу врсту“ људи. Међутим, већ током првих борби освајачи су били принуђени да у великој мери ревидирају своје ставове. Наводимо документована сведочења и утиске војника, официра и генерала немачког Вермахта о совјетским војницима који ни у првим данима рата нису хтели да се повуку или предају.
„Мој командир био је дупло старији од мене и већ је ратовао против Руса код Нарве 1917. када је био у чину поручника. ‘Наћи ћемо своју смрт овде, на овим бескрајним пространствима, као Наполеон’, говорио је са нескривеним песимизмом... ‘Запамтите овај тренутак, Менде, ово је крај некадашње Немачке’.“ (Ерих Менде, натпоручник 8. шлеске пешадијске дивизије о разговору који је водио у последњим тренуцима мира, тј. пред сам почетак рата 22. јуна 1941)

„
У то човек не може да поверује док не види својим очима. Војници Црвене армије су горели у пламену и настављали да пуцају из ужарених кућа.

„Чак и у првом боју понашање Руса се драстично разликовало од понашања Пољака и савезника који су претрпели пораз на Западном фронту. Руси су се непоколебљиво бранили и када су били опкољени.“ (генерал Гинтер Блументрит, начелник штаба 4. армије)
„Бој за тврђаву је био жесток, било је много губитака... Тамо где смо успели да потиснемо Русе или да их истерамо димом ускоро су се појавиле нове снаге. Излазили су из подрума, кућа, канализационих цеви и других привремених склоништа и отварали прецизну ватру, тако да су се наши губици непрекидно увећавали.“ (Из борбених извештаја 45. пешадијске дивизије Вермахта, која је имала задатак да заузме Брестску тврђаву; дивизија је имала 17 хиљада војника и на препад је напала гарнизон тврђаве са 8 хиљада војника; само у прва 24 часа борби на територији Русије дивизија је изгубила скоро исто онолико војника и официра колико их је изгубила током свих 6 недеља ратовања у Француској).

„
Храброст је одважност надахнута духовношћу. А упорност са којом су се бољшевици бранили у својим бункерима у Севастопољу – то је нека врста животињског инстикта и било би крајње погрешно третирати је као резултат бољшевичког погледа на свет или васпитања.

Јозеф Гебелс

„Ти метри су нам се претворили у непрекидну жестоку битку која није јењавала од првог дана. Све унаоколо је већ било разрушено скоро до темеља, од зграда није остао камен на камену... Минери јуришне групе су се окупили на крову зграде управо испред нас. Носили су експлозивна пуњења на дугим штаповима и спуштали их у прозоре последњег спрата, уништавајући тако митраљеска гнезда, али готово без икаквог резултата – Руси нису посустајали. Они су већином засели у безбедним подрумима, тако да им наша артиљеријска ватра није могла наудити. Видиш једну експлозију, затим још једну, а онда отприлике један минут тишине, и они опет отварају ватру.“ (Поручник Шнајдербауер, командир вода 55-милиметарских противтенковских оруђа 45. пешадијске дивизије о борбама на Јужном острву Брестске тврђаве)

Мелентин Фридрих фон Вилхелм, генерал-мајор тенковских јединица, начелник штаба 48. тенковског корпуса, касније начелник штаба 4. тенковске армије. Из слободних извора.

„Може се готово са сигурношћу рећи да ниједан културни становник Запада никада неће схватити руски карактер и руску душу. Познавање руског карактера може да послужи као кључ за схватање борбености руског војника, његове надмоћи и метода ратовања на бојном пољу. Непоколебљивост и душевно стање борца увек су били првостепени фактори у рату и често су били важнији од бројности и наоружања армије... Никада се не може унапред рећи шта ће Рус да предузме: он по правилу иде из једне крајности у другу. Његова нарав је необична и сложена као и сама ова огромна и несхватљива земља... Понекад је у руским пешадијским батаљонима настајала пометња после првих пуцњева, а сутрадан су се те исте јединице бориле са фанатичном одлучношћу... У целини гледано, Руси су свакако одлични војници и уз вешто руковођење они су опасан противник.“ (Мелентин Фридрих фон Вилхелм, генерал-мајор тенковских јединица, начелник штаба 48. тенковског корпуса, касније начелник штаба 4. тенковске армије)
„На Источном фронту сам срео људе за које се може рећи да су посебна раса. Већ први напад је био борба на живот и смрт.“ (Ханс Бекер, тенкиста 12. тенковске дивизије)
„За време напада наиђосмо на лаки руски тенк Т-26 и одмах га погодисмо из 37-милиметарског топа. Кад приђосмо ближе, руски војник се до појаса извуче из кабине тенка и поче да пуца у нас из пиштоља. Убрзо се испоставило да му је наша граната откинула ноге, а он је и без ногу пуцао у нас из пиштоља!“ (Из сећања артиљерца противтенковског топа на прве часове рата)

„
Увече смо сахранили непознатог руског војника. Он је сам стајао код топа и дуго гађао колону тенкова и пешадију, и тако је погинуо. Сви су се дивили његовој храбрости. Пуковник је на гробу рекао да бисмо ми освојили цео свет када би се сви фирерови војници борили као овај Рус. [...] Ипак је он Рус, зар је потребно толико му се дивити?

из дневника натпоручника 4. тенковске дивизије Хенфелда

„Квалитативни ниво совјетских пилота је далеко изнад очекиваног... Жесток и масован отпор није у складу са нашим првобитним претпоставкама.“ (Хофман фон Валдау, генерал-мајор, начелник командног штаба Луфтвафеа, белешка у дневнику од 31. јуна 1941)
„Готово да нисмо ни имали заробљенике, јер се Руси нису предавали и увек су се борили до последњег војника. Наш борбени дух се не може поредити са њиховим...“ (Из интервјуа официра тенковске јединице армијске групе „Центар“, датог ратном дописнику Курцију Малапартеу Зукерту)
„...У тенку су лежала тела храбре посаде која смо пре тога само рањавали. Дубоко потресени њиховим јунаштвом сахранили смо их уз све војничке почасти. Они су се борили до последњег даха, и то је била само једна мала драма великог рата. Један тешки тенк нам је читава два дана блокирао пут, али сада је опет проходно...“ (Ерхард Раус, пуковник, командир борбене групе „Раус“, о тенку КВ-1 који је онеспособио немачку колону камиона и тенкова и читаву артиљеријску батерију; посада тенка - 4 совјетска војника - задржала је пролазак борбене групе „Раус“ - отприлике половина дивизије - читава два дана, 24. и 25. јуна)

„
Нисам видео ништа горе од тих Руса. Прави пси! Никада не знаш шта од њих да очекујеш. И откуд им само тенкови и све остало?!

„17. јул 1941. Сокољничи, близу Кричева. Увече смо сахранили непознатог руског војника [реч је о 19-годишњем артиљерцу, старијем воднику Николају Сиротињину]. Он је сам стајао код топа и дуго гађао колону тенкова и пешадију, и тако је погинуо. Сви су се дивили његовој храбрости... Пуковник је на гробу рекао да бисмо ми освојили цео свет када би се сви фирерови војници борили као овај Рус. Испалили смо три плотуна из пушака. Ипак је он Рус, зар је потребно толико му се дивити?“ (из дневника натпоручника 4. тенковске дивизије Хенфелда)
„Губици су стравични, неупоредиво већи од оних у Француској... Данас је пут наш, а сутра га заузимају Руси, после опет ми и тако даље... Нисам видео ништа горе од тих Руса. Прави пси! Никада не знаш шта од њих да очекујеш. И откуд им само тенкови и све остало?!“ (Из дневника војника армијске групе „Центар“, 20. август 1941; после таквог искуства у немачкој војсци брзо се одомаћила изрека: „Боље је три пута напасти Француску, него једном Русију“)
„Нисам очекивао ништа слично. Њих петорица нападају цео батаљон! То је чисто самоубиство.“ (Речи мајора Нојхофа, командира 3. батаљона 18. пешадијског пука групе армија „Центар“; када је батаљон од 800 војника успешно пробио пограничну одбрану напао га је одред од 5 совјетских бораца)

Марш побеђених: „Ето вам, стигли сте до Москве!“
Ју­ла 1944. по ули­ца­ма Мо­скве је спро­ве­де­но 57.000 заробљених немачких војника, официра и генерала. То што се тог дана могло видети на улицама престонице био је прави одраз карактера руског, совјетског човека: није се десио ниједан инцидент. У Русији никад није постојало обрачунавање са пораженим непријатељима, без обзира колико су зла учинили.

„У то човек не може да поверује док не види својим очима. Војници Црвене армије су горели у пламену и настављали да пуцају из ужарених кућа.“ (Из писма пешадијског официра 7. тенковске дивизије о борбама у селу крај реке Ламе, средина октобра 1941)
„Боже мој, шта су ти Руси наумили да нам ураде? Добро ће бити ако неко тамо на врху буде хтео да нас послуша, иначе ћемо сви овде поцркати.“ (Фриц Зигел, десетар, из писма кући од 6. децембра 1941)
Из дневника немачког војника:
„1. октобар. Наш јуришни батаљон је стигао на Волгу. Тачније, до Волге је остало још око 500 метара. Сутра ћемо бити на другој обали и рат је завршен.
„3. октобар. Веома снажан отпор, не можемо да савладамо тих 500 метара. Стојимо на граници некаквог силоса са житом.
„6. октобар. Проклети силос. Не можемо да му приђемо. Изгубили смо преко 30% људства.
„10. октобар. Одакле ничу ти Руси? Нема више силоса, али сваки пут када му се приближавамо, они отуд отварају на нас ватру као да су испод земље.
„15. октобар. Ура, освојили смо силос. Од нашег батаљона је остало 100 људи. Испоставило се да је силос бранило 18 Руса, нашли смо 18 лешева [батаљон хитлероваца који је нападао те јунаке бројао је око 800 људи].“

Јозеф Гебелс. Извор: Савезни архив Немачке.

„Храброст је одважност надахнута духовношћу. А упорност са којом су се бољшевици бранили у својим бункерима у Севастопољу – то је нека врста животињског инстикта и било би крајње погрешно третирати је као резултат бољшевичког погледа на свет или васпитања. Руси су увек били такви и највероватније ће увек такви и остати.“ (Јозеф Гебелс)
„Они су се борили до последњега, чак ни рањеници нису дозвољавали да им приђемо. Један руски водник, без оружја и са страшном раном на рамену, бацио се на наше са минерском лопатом, али је одмах убијен. Безумље, право безумље. Они су се борили као звери, и гинули су на десетине.“ (Хуберт Корала, десетар болничарске јединице 17. тенковске дивизије, о биткама дуж пута Минск-Москва)
Из мајчиног писма војнику Вермахта: „Драги мој сине! Можда ћеш ипак пронаћи комадић папира да се бар јавиш. Јуче је стигло писмо од Јоза. Код њега је све у реду. Он пише: ‘Раније сам ужасно желео да учествујем у нападу на Москву, а сад бих био рад да се извучем из тог пакла’.“

---

Anzeige

---

http://remszeitung.de/2013/5/31/schueler-des-rosenstein-gymnasiums-pflegen-schulpartnerschaft-mit-novi-sad-in-serbien/

Lokalnachrichten

  Freitag, 31. Mai 2013

Schüler des Rosenstein-​Gymnasiums pflegen Schulpartnerschaft mit Novi Sad in Serbien

Galerie (1 Bild)

Der Schüleraustausch mit dem Gymnasium Jovan Jovanovic Zmaj in Novi Sad wurde fortgesetzt. Gegenbesuch der serbischen Schüler in Heubach.

HEUBACH (rg). Dass sie weit herumkommen ist nichts Neues: Das Rosenstein-​Gymnasium in Heubach bietet Schüleraustausche mit den französischen Städten Grenoble, Laxou sowie dem spanischen Tarragona an. Dieses Jahr zum zweiten Mal ging es für 37 ausgewählte Schülerinnen und Schüler aus den Klassenstufen 9 bis 11 auf eine eher ungewöhnliche Reise, auf den Balkan: Im April wurde der Schüleraustausch mit dem naturwissenschaftlich orientierten Gymnasium Jovan Jovanovic Zmaj in der zweitgrößten serbischen Stadt Novi Sad fortgesetzt.
Die Begleitlehrer Bernhard Degen, Kerstin Kessler und Dirk Wegner freuten sich über größtenteils gutes Wetter und eine sehr zuverlässige und interessierte Schülerschaft. Da der Austausch als Studienfahrt konzipiert wurde, standen auch informierende Elemente im Mittelpunkt: Vor Ort berichtete der pensionierte, aber nicht weniger motivierte Kollege Rudi Schmidt, über die politische Situation in Serbien. Vor etwas über zehn Jahren stand das Land ja im Krieg mit der Nato, davor gab es einen jahrelangen Bürgerkrieg, der die Situation auf dem Balkan bis heute prägt.
Die Reise wurde mit dem Bus durchgeführt, was einerseits natürlich besonderes Sitzfleisch erfordert, andererseits aber beeindruckende Erfahrungen ermöglicht, die mit einer Anreise per Flugzeug kaum möglich wären. In einer Woche wurden dabei immerhin fünf europäische Hauptstädte besucht: Auf der Hinreise ging es über Wien (Mittagspause) und Budapest, wo man übernachtete, nach Novi Sad. Während des Austausches standen Tagesausflüge in das angrenzende Naturschutzgebiet Fuska Gora und in die serbische Hauptstadt Belgrad auf dem Programm. Auf der Rückfahrt wurde in Zagreb übernachtet und in der pittoresken slowenischen Hauptstadt Ljubljana bei herrlichem Sonnenschein eine Mittagspause eingelegt.
Viele der gesammelten Informationen werden von den Schülerinnen und Schülern in Projektgruppen zu Beiträgen verarbeitet, die auf der Schulhomepage und in der Schulzeitung „Einblicke“ erscheinen sollen. Die Themen zeigen die Vielfältigkeit der behandelten Informationen: Neben historischen Themen etwa über „Die Julikrise“ und den Weg in den Ersten Weltkrieg wird an Beiträgen zu den Donauschwaben und ihrer Ansiedlung in Serbien gearbeitet, außerdem soll über ganz praktische Dinge informiert werden („Der Alltag eines serbischen Jugendlichen“, „Die serbische Sprache“, „Das serbische Schulwesen“).
Der Gegenbesuch der serbischen Schüler und ihrer Begleitlehrer Dragan Vulic und Ivana Djukic-​Racic erfolgte Mitte Mai. Neben einer kleinen Führung durch das Heubacher Schloss durch Bürgermeister Frederick Brütting wurden u.a. Stuttgart und Tübingen besichtigt. Gerade Tübingen war für viele serbische Schüler interessant, die dort in wenigen Jahren ein Studium aufnehmen wollen. Auch ein Besuch in der Stuttgarter Wilhelma stand auf dem Programm und bewirkte große Begeisterung, denn einen derart großen Zoo gibt es in Serbien nicht.
Die Chancen, die der Austausch bietet, sind vielfältig, wie der verantwortliche Lehrer Bernhard Degen unterstreicht: Neben geografischen Inhalten komme der politisch-​historische Aspekt nicht zu kurz. Außerdem biete das Gymnasium in Novi Sad mit seinen naturwissenschaftlichen Schwerpunkten und den Hochbegabtenzügen in diesem Bereich beeindruckende Kooperationsmöglichkeiten. Bereits in diesem Jahr konnten sich die Heubacher Schülerinnen und Schüler vom hohen Niveau im naturwissenschaftlichen Bereich überzeugen, als sie am Unterricht mit ihren Austauschpartnern teilnahmen.
Schulleiter Johannes Josef Miller führt einen weiteren Aspekt an: Das kulturelle, politische und persönliche Voneinander-​Lernen befördere den Geist eines friedvollen und erfolgreichen Zusammenlebens in Europa.
Vorbehaltlich der Zustimmung der Lehrerkonferenz soll der Austausch in den folgenden Jahren fortgesetzt und insbesondere im naturwissenschaftlichen Bereich noch intensiviert werden. Außerdem soll der Chor des Gymnasiums, der zu den besten Schulchören in Serbien zählt, in die Rosenstein-​Gemeinden eingeladen werden.

„Irrwege eine Jahrhunderts - vom Täter zum Opfer und vom Opfer zum Täter"
Symposium in Bad Leonfelden/OÖ (Hotel Falkensteiner) vom 14. bis 16. Juni 2013

Sehr geehrte Damen und Herren!

Der Verband des Volksdeutschen Landsmannschaften Österreichs (VLÖ) wird im Rahmen der grenzüberschreitenden Landesausstellung 2013 „Alte Spuren – Neue Wege“ (Oberösterreich-Südböhmen) vom 14. bis 16. Juni 2013 im Hotel Falkensteiner in Bad Leonfelden ein Symposium unter dem Titel „Irrwege eine Jahrhunderts – vom Täter zum Opfer und vom Opfer zum Täter“ abhalten.

Der Grenzraum Oberösterreich-Südböhmen ist nachhaltig durch die Vertreibung der deutschsprachigen südböhmischen Bevölkerung und der Zerstörung von über 800 Böhmerwalddörfern nach 1945 gekennzeichnet sowie durch die Tatsache, dass tausende vertriebene Böhmerwäldler in Oberösterreich ihre neue Heimat fanden. Im Rahmen dieses Symposiums sollen die Gemeinsamkeiten und auch die Verwerfungen des 20. Jahrhunderts des oberösterreichisch-südböhmischen Grenzraums aufgezeigt werden und Wege gefunden werden, um tradierte Ressentiments und bestehende Irritationen abbauen zu können, damit tatsächlich das Europa der Regionen und das Europa der Bürgerinnen und Bürger verwirklicht werden kann.

Als VLÖ-Generalsekretär und Initiator dieses Symposiums erlaube ich mir, Ihnen anbei das geplante Ablaufprogramm und das Anmeldeformular zu übersenden, um Ihnen hinsichtlich Ihrer allfälligen Teilnahme die Terminplanung bzw. Anmeldung zu erleichtern. Wir bitten Sie, dieses Programm ebenfalls an Interessierte weiterzuleiten, die auf elektronischem Wege für uns nicht erreichbar bzw. in unserem Verteiler nicht erfasst sind.

Anmeldung:

Tel.: 01/7185905 (Fr. Schlögl)
Fax: 01/7185905-20 (bitte ausgefülltes Anmeldeformular verwenden)
Per Post: VLÖ-Haus der Heimat, Kennwort: Symposium, Steingasse 25, 1030 Wien
E-Mail: norbert.kapeller@vloe.at (bitte ausgefülltes Anmeldeformular mitsenden)
Onlineformular: www.vloe.at/anmeldeformular

Organisatorisches:

Die maximale Teilnehmeranzahl am Symposium beträgt 50 Personen. Der VLÖ ersucht aus diesem Grunde um zeitnahe Anmeldung (anhand des angefügten Anmeldeformulars bzw. gemäß der obenstehenden Informationen) bis spätestens 10. Juni 2013.

Das Symposium findet im Hotel Falkensteiner in Bad Leonfelden statt, welches sich speziell für Tagungsgäste, die an allen drei Tagen am Symposium teilnehmen und auch in Bad Leonfelden nächtigen möchten, anbietet.

Kontakt:

Hotel & Spa Bad Leonfelden
Wallseerstraße 10
4190 Bad Leonfelden

Tel.: +43 (0)7213/20687911
E-Mail: reservierung.badleonfelden@falkensteiner.com

Web: http://www.falkensteiner.com/de/hotel/bad-leonfelden

Zusätzliche bzw. alternative touristische Angebote finden Sie auf der Website des Kurverbandes Bad Leonfeldenhttp://www.badleonfelden.at/index.php/unterkunft, bzw. erfahren Sie unter +43 (0)7213/6397 bzw. kurverband@badleonfelden.at

§  Als Veranstalter tritt der Verband der Volksdeutschen Landsmannschaften Österreichs (VLÖ) auf

§  Es wird vom Veranstalter kein Tagungsbeitrag eingehoben

§  Als Tagungsgäste können nur jene Teilnehmer berücksichtigt werden, die sich entsprechend der oben angeführten Anmeldemöglichkeiten registriert haben

§  Bei allfälligen Hotelbuchungen müssen sämtliche Nächtigungskosten vom Tagungsgast selbst übernommen werden. Diese Kosten können vom Veranstalter nicht rückerstattet werden.

§  Es können keine Reisekosten oder im Rahmen der Tagung für den Teilnehmer anfallende Kosten vom Veranstalter übernommen werden

§  Hingegen werden die Kosten für die übliche Seminarverpflegung sowie die geplanten Bustransfers im Rahmen der Tagung vom Veranstalter übernommen

§  Anmeldungen können nur bis spätestens 10. Juni 2013 berücksichtigt werden, die Teilnehmeranzahl ist mit 50 Personen begrenzt

Diese Information finden Sie auch auf www.vloe.at/symposium

Auf Ihre Teilnahme freut sich mit freundlichen Grüßen

Ing. Norbert Kapeller

Generalsekretär

____________________________

Verband der Volksdeutschen

Landsmannschaften Österreichs (VLÖ)

Haus der Heimat

Steingasse 25

A-1030 Wien

REHABILITATION

Hessendorf 20. Mai 2013

Liebe Freunde, liebe Donauschwaben, liebe Leindsleute.

Heute ist wichtige Tag.

Die Rehabilitation für Donauschwaben begint !!!

Ich bin zufrieden, weil ich viel arbeite habe. Mut bis Sieg.

Mit Freundlichen Grußen. Dipl.Ing. Stević Jovica

Gericht: SREMSKA MITROVICA

Richter: KOMLENAC NADA

Anzahl: 7 REH - 21/2013

Datum Am: 20.05.2013.

Rechtskräftiges Gerichtsurteil über Rehabilitation, bzw. Beleg, dass für den einstigen Eigentümer des enteigneten Vermögens Rehabilitation beantragt wurde.

 VIŠEM SUDU U SREMSKOJ MITROVICI

ZAHTEV ZA REHABILITACIJU

SCHMEE TOBIJA  I  SCHMEE ANE   IZ RUME

Predlagač:  SCHMEE BRUNO sa adresom: Atanasija Stojkovića 62  Ruma    22400, koga zastupa ovlašćeni punomoćnik Dip.Ing. Jovica Stević, sa adresom, Radnička 29 22000 Sremska Mitrovica, tel.mob. 064-20-64-825.                

Ja predlagač sam rođen 06.10.1961. godine u Rumi, od oca Josipa Schmee i majke Marije Schmee, devojačko Petković.

Moj deda se zvao Schmee Tobija, rođen 21.01.1912. godine u Rumi, od oca Jakoba Schmee i majke Eve. Umro je 04.11.1988.godine u Sremskoj Mitrovici.

Moja baba se zvala Schme Ana, devojački Đurković, rođena 26.05.1913. godine u Rumi od oca Antuna Đurkovića i majke Marije Đurković devojačko Šill. Umrla je 21.04.1989. godine u Sremskoj Mitrovici.

Moj otac se zvao Schmee Josip rođen 28. marta 1932. godine u Rumi od oca Schmee Tobija i mjake Schmee Ane, devojački Đurković. Umro je 04.12.2004. godine u Irigu.

DOKAZI:

1.Izvod iz matične knjige rođenih za Schmee Bruno, upisan u matično područje Ruma, za 1961. godinu, pod  tekućim broj 468

2.Izvod iz matične knjige rođenih za Schmee Tobija, upisan u matično područje Ruma, za 1912. godinu, pod  tekućim broj 30

3.Izvod iz matične knjige umrlih za Schmee Tobija, upisan u matično područje Sremska Mitrovica, za 1988. godinu, pod tekućim broj 497

4.Izvod iz matične knjige rođenih za Schmee Anu, upisana u matično područje Ruma, za 1913. godinu, pod  tekućim broj 138

5.Izvod iz matične knjige umrlih za Schmee Anu, upisana u matično područje Sremska Mitrovica, za 1989. godinu, pod tekućim broj 209

6.Izvod iz matične knjige rođenih za Schmee Josipa, upisan u matično područje Ruma, za 1932. godinu, pod  tekućim broj 56

7.Izvod iz matične knjige umrlih za Schmee Josipa, upisana u matično područje Irig, za 2004. godinu, pod  tekućim broj 38

Predlagačevi deda i baba Schmee Tobija i Schmee Ana, sa svojom decom Josipom, Mariom i Evom živeli su u Rumi.

Živeli su kući u sadašnjoj ulici Atanasija Stojkovića 62 u Rumi u velikom domaćinstvu, bavili su se poljoprivredom i bili su zemljoradnici.  Posedovali su salaš i 150 katastarski jutara zemlje i nekoliko vinograda i voćnjaka. Bavili su se poljoprivredom i time su izdržavali svoju porodicu. Bili su državljani Kraljevine Jugoslavije, nemačke narodnosti, lojalni građani koji su uredno plaćali porez i u potpunosti poštovali tadašnje zakone i propise, što je bila i odlika i ponašanje čitave nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji.

Schmee Tobija je bio vojnik Kraljevine Jugoslavije. Služio je vojni rok u Makedoniji u Strumici od 1930. do 1932. godine. Čitava porodica Schme nije bila uključena u vojne i političke organizacije tokom Drugog Svetskog rata.

Schmee Tobija kao ugledni stanovnik Rume imao je dosta prijatelja Srba u Rivici i drugim okolnim mestima. Pomagao je partizanski pokret na više načina. Nekoliko puta je poslao hranu i oružje za partizane u Rivici.

Jednu noć 1943. godine kod njega u kući u Rumi su boravili 10 nemačkih vojnika. Schmee Tobija ih je počastio vinom i rakijom. Oni su se svi napili i tada su u pijanstvu otkrili tajnu da će sutra ujutro opkoliti selo Rivicu i pohvatati sve partizane iz Rivice.

Kada su nemački vojnici zaspali Schmee Tobija je sa konjem odjahao u Rivici i obavestio vođu partizana u selu da se sklone iz sela. Taj partizanski komadant sela Rivica će mu kasnije i spasti život.

U oktobru 1944. godine čitava porodica  Schmee se sa ostalim pripadnicima nemačke narodnosti iz Rume spremala se da sa zaprežnim vozilima sa malo hrane i najnužnijim stvarima, da se evakuiše u Austriju, pred dolaskom jedinica Crvene armije i partizana.

Evakuacija je organizovana u dve grupe. Prva grupa je krenula 18. oktobra, a druga sutradan 19. oktobra. Većina rumskih Nemaca se evakuisala iz Rume. U Rumi je živelo oko 9000 stanovnika od toga je bilo oko 7000 Nemaca.

Schmee Tobija je ipak odlučio da ostane u Rumi. Raspakovao je stvari i odpregao je zaprežna kola. Smatrao je da je nevin i da nikom ništa nije skrivio. U Rumi je ostalo oko 1500 pripadnika nemačke manjine.

Čim su partizani ušli u Rumu, prvih dana meseca novembra 1944. godine, počinju hapšenja i ubijanja rumskih Nemaca. Schmee Tobija je sa većinom odraslih nemačkih muških stanovnika Rume bio zatvoren u Hrvatskom domu. Bilo je to 11. i 12. novembra 1944. godine. U ta dva dana streljano je oko 200 Nemaca iz Rume, bez suđenja i sudskog postupka. Sahranjeni su u masovnoj grobnici na sadašnjem mestu gde je vašarište, na takozvanim Rupama.

Kada se uveče 12. novembra Schme Tobija spremao da bude izveden na streljanje, uveče je slučajno pored zgrade Hrvatskog doma prolazio partizanski komadant sa viskom činom iz Rivice, koji je poznavao Schmee Tobija.

Kada ga je prepoznao iznenadio se i zapitao ga je šta tu radi?

Odmah je naredio partizanima koji su čuvali zgradu Hrvatskog doma da Schmee Tobija puste. Čak je naredio i postavio da 7 dana bude straža ispred kuće Schmee Tobija, jer je tih dana bilo dosta ubistava lokalnog nemačkog stanovništva.

Tako je Schmee Tobija uspeo da spase život. Ipak izgubio najveći deo svoje imovine. Schmee Tobiju je oduzeto dosta zemlje, kao pripadniku nemačke nacionalne manjine u Jugoslaviji.

U to vreme Schmee Tobija nije smeo da se buni i traži svoja prava. Bila su teška vremena i svako protivljenje novoj narodnoj vlasti ga je moglo koštati života, koji je pukom srećom spasao, zahvaljujući partizanskom komadantu iz Rivice.

Na osnovu odluke Antifašističkog Veća Narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ-a) od 21. novembar 1944. godine i  tumačenja tačke 2 stav 1 iste odluke i člana 30. Zakona o konfiskaciji od 9.6.1945. godine, posle sprovođenja postupka utvrđivanja ličnih i imovinskih podataka na osnovu Odluke Sreske komisije za  konfiskaciju u Rumi broj 4976 od 20.02.1946. godine i Zaključka o konfiskaciji Sresko komisije za  konfiskaciji  od 20.02.1946. godine, Posl. Br II.Konf. 3418/46  i izveštaja Mesnog Narodnooslobodilačkog odbora u Rumi broj 409 od 12. 02.1946. godine, konfiskuje se imovina Schmee Tobija i Schmee Ane rođene Đurković u korist države iz razloga što su imenovani bili nemačke narodnosti i nisu pomagali narodno-oslobodilački pokret.

Kažnjeni su konfiskacijom velikog dela svoje imovine, bez dokaza, samo na osnovu pretpostavki, te njihovo kažnjavanje sadrži političku i ideološku konotaciju. Time su im uskraćena osnovna građanska prava i slobode, odnosno pravo na imovinu i nepovredivost privatne svojine, a nad njima je  primenjena diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti.

Razlog konfiskacije u korist države i oduzimanja pokretnih i nepokretnih stvari, je bio taj, što su članovi porodice Schmee iz Rume bili građani nemačke narodnosti i što nisu pomagali tadašnji pokret otpora u Jugoslaviji.

DOKAZI:

8.Odluka Sreske komisije za  konfiskaciju u Rumi broj 4976 od 20.02.1946. godine

9.Zaključak o konfiskaciji Sresko komisije za  konfiskaciji  od 20.02.1946. godine, Posl. Br II.Konf. 3418/46  

  

10.Potvrda Arhiva Vojvodine iz Novog Sada  od 13.05.2013. godine, Broj III 291-1522/2-13 da Šme Tobi i Šme Marija nisu evidentirani na spisku Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagač u Vojvodini, niti su na spiskovima ratnih zločinaca, narodnih neprijatelja, osuđenih lica i presuda vojnih sudova.

Molim da Viši sud u Sremskoj Mitrovici, na osnovu ovlašćenja iz člana 5 Zakona o rehabilitaciji (Službeni glasnik Republike Srbije broj 33/06) donose

REŠENJE

USVAJA SE ZAHTEV predlagača Schmee Brune iz Rume za  rehabilitaciju njegovog dede i babe  SCHMEE TOBIJA I SCHME ANE  iz Rume, pa se utvrđuje da su imenovani bili žrtve progona i nasilja iz političkih razloga, pa se poništava i Odluka o konfiskaciji imovine Nemaca pri Sreskoj komisije za  konfiskaciju u Rumi, broj 4976 od 20.02.1946. godine, kao i sve odluke o konfiskaciji,  kao i pravne posledice ovih odluka.

U Sremskoj Mitrovici   20.05.2013. godine                                                                                                                                                                                                       

Za podnosioca zahteva Schmee Brunu, punomoćnik Dip.Ing. Jovica Stević.

PRILOG:

11. Ovlašćenje-punomoć  za Jovicu Stevića o zastupanju.

12.Odluka iz Službenog glasnika Demokratske Federativne Jugoslavije, broj 2 od 6.2.1945. Član 1. stav 2. o prelazu u državno vlasništvo imovine Nemaca u Jugoslaviji.

 13.Član 5. Zakona o rehabilitaciji Republike Srbije objavljen u službenom glasniku RS 33/2006 od 17.04.2006. godine.

  

DOKAZI

1.Izvod iz matične knjige rođenih za Schmee Bruno, upisan u matično područje Ruma, za 1961. godinu, pod  tekućim broj 468

2.Izvod iz matične knjige rođenih za Schmee Tobija, upisan u matično područje Ruma, za 1912. godinu, pod  tekućim broj 30

3.Izvod iz matične knjige umrlih za Schmee Tobija, upisan u matično područje Sremska Mitrovica, za 1988. godinu, pod  tekućim broj 497

4.Izvod iz matične knjige rođenih za Schmee Anu, upisana u matično područje Ruma, za 1913. godinu, pod  tekućim broj 138

5.Izvod iz matične knjige umrlih za Schmee Anu, upisana u matično područje Sremska Mitrovica, za 1989. godinu, pod  tekućim broj 209

6.Izvod iz matične knjige rođenih za Schmee Josipa, upisan u matično područje Ruma, za 1932. godinu, pod  tekućim broj 56

7.Izvod iz matične knjige umrlih za Schmee Josipa, upisana u matično područje Irig, za 2004. godinu, pod  tekućim broj 38

8.Odluka Sreske komisije za  konfiskaciju u Rumi broj 4976 od 20.02.1946. g.

9.Zaključak o konfiskaciji Sresko komisije za  konfiskaciji  od 20.02.1946. godine, Posl. Br II.Konf. 3418/46 

10.Potvrda Arhiva Vojvodine iz Novog Sada  od 13.05.2013. godine, Broj III 291-1522/2-13 da Šme Tobi i Šme Marija nisu evidentirani na spisku Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagač u Vojvodini, niti su na spiskovima ratnih zločinaca, narodnih neprijatelja, osuđenih lica i presuda vojnih sudova

11.Ovlašćenje-punomoć  za Jovicu Stevića o zastupanju.

12.Odluka iz Službenog glasnika Demokratske Federativne Jugoslavije, broj 2 od 6.2.1945. Član 1. stav 2. o prelazu u državno vlasništvo imovine Nemaca u Jugoslaviji.

13.Član 5. Zakona o rehabilitaciji Republike Srbije objavljen u službenom glasniku RS 33/2006 od 17.04.2006. godine.