Dr Zoran Janjetović

Nemci i Mađari u Jugoslaviji na kraju Drugog svetskog rata

Nemci i Mađari su spadali među tri najveće nacionalne manjine u Jugoslaviji između dva svetska rata.[1] Oni su živeli rasuti u velikom delu severnih oblasti: Sloveniji, Hrvatskoj i Slavoniji, Bačkoj, Baranji i Banatu, a pojedine manje grupe su se posle 1878. naselile i u Bosni.[2] Nemci su u austrijskom, a Mađari u ugarskom delu Habzburške monarhije važili za državotvorne narode, što se u mnogo čemu pozitivno odražavalo na njihov konkretan položaj,[3] iako ne treba zanemariti da su unutar oba ova naroda postojale i ogromne socijalne razlike koje su nekada činile da položaj dosta pripadnika „povlašćenih“ naroda bude u stvarnosti gori nego položaj nekih pripadnika etničkih manjina.[4]  Pored toga, Mađari i Nemci u autonomnoj Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji, kao i Nemci u Ugarskoj nisu ni formalno, ni faktički spadali u povlašćene narode, iako je njihov položaj bio nešto bolji od položaja ostalih manjina.[5] Raspadom Austro-Ugarske pripadnici ova dva naroda su se protiv svoje volje našli u položaju nacionalnih manjina. Novi vlastodršci poneti trijumfalnim nacionalizmom, nisu bili skloni da prave veliku razliku među pojedinim manjinama niti među pojedinim slojevima manjinskog stanovništva, identifikujući ih kolektivno sa svim stvarnim i navodnim zlima koje su pripadnici državotvornih naroda (Srba, Hrvata i Slovenaca) prepatili tokom isotrije u Habzburškoj monarhiji. Zbog toga položaj kako Nemaca, tako i Mađara, tokom celog međuratnog razdoblja nije bio zadovoljavajući. Posebno je loš bio položaj Nemaca u Sloveniji i Mađara u Vojvodini, iako se on u celini nije razlikovao od tadašnjeg evropskog proseka postupanja sa nacionalnim manjinama.[6] Zbog toga nije čudo što se kod pripadnika ove dve manjine nije razvio osećaj lojalnosti novoj državi i što su mnogi od njihovih pripadnika bili skloni da potpadnu pod propagandu svojih matičnih zemalja  koje su pokušavale da ih instrumentalizuju za svoje spoljnopolitičke ciljeve.[7] Istovremeno nespremnost jugoslovenskih vlasti da u suštinskim stvarima izađu u susret nacionalnim manjinama, njihova slabost koja im je onemogućavala da od države same iznude ustupke, upućivala je manjine na oslanjanje na zemlje matice. Određeni ustupci koje im je jugoslovenska vlada dala radi poboljšanja odnosa sa Nemačkom i Mađarskom tokom tridesetih i početkom četrdesetih godina – budući da su bili iznuđeni potrebama spoljne politike a ne plod dobre volje i velikodušnog razumevanja – utvrđivali su manjine u takvom stavu i u osnovi nisu razvijali osećaj privrženosti državi u kojoj su živele.

Ovo je došlo do izražaja prilikom napada Nemačke i njenih saveznica na Jugoslaviju u aprilu 1941. godine. Iako se deo pripadnika obe manjine odazvao mobilizaciji, dobar deo je u srcu ili čak u praksi bio na strani napadača. Na mnogo mesta njihove oružane ili neoružane skupine su preuzele vlast pre povlačenja jugoslovenske vojske, razoružavale jugoslovenske vojnike i jedinice u povlačenju, a na nekoliko mesta je došlo i do oružanih sukoba. Žrtve koje su tom prilikom pale (uglavnom iz redova Srba), iako su češće stradale od regularne nemačke i mađarske vojske, na kraju rata će ući u ukupan saldo žrtava za koje će kolektivna odgovornost biti pripisana ovim nacionalnim manjinama, u istoj meri kao i njihovim matičnim državama.[8]

Komadanje jugoslovenske države je dovelo i do komadanja dve nacionalne manjne koje su – opterećene brojnim regionalnim razlikama - tek počele da srastaju u celovite nacionalne grupe. Tako su Nemci iz enklave Kočevje – koja je pripala Italiji – iseljeni.[9] Oni u donjoj Štajerskoj su postali građani Trećeg rajha jer je oblast u kojoj su živeli bila pripojena rajhu, a lokalni Nemci su dobili vidnu ulogu u aparatu vlasti.[10] Nemci u novostvorenoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj (koja je obuhvatala veći deo Hrvatske i celu Bosnu i Hercegovinu) su dobili autonoman status, uključujući i zasebne oružane odrede.[11] Mađarima to nije uspelo, a njihov položaj je stalno bio pod senkom ne najboljih odnosa NDH sa Mađarskom. Njih je stalno kvarila mađarska ankesija Međumurja, čime su tamošnji Mađari proglašeni mađarskim državljanima.[12] Ista je bila i situacija u Bačkoj i Baranji, s tim što su se tamošnji Nemci pridružili Narodnom savezu Nemaca u Mađarskoj, postavši uz transilvanijske Saksonce, njegov najradikalniji deo.[13] U Banatu i Srbiji su pak Nemci dobili široku personalnu i grupnu autonomiju, čineći istovremeno kičmu državnog aparata u službi nemačkih okupatora. Tamošnja mađarska manjina je dobila drugorazredan značaj, a njen položaj je bio samo donekle uporediv sa položajem Nemaca u Bačkoj, budući da njihova zemlja matica nije bila ta koja je mogla da diktira uslove.[14] Zbog istorijskih suprotnosti, nezadovoljavajućeg položaja u međuratnoj Jugoslaviji, nacionalnog zanosa izazvanog spoljnopolitičkim uspesima zemalja matica neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata i na njegovom početku, kao i instrumentalizovanjem od strane ekstremnih nacionalističkih krugova iz matičnih zemalja, velika većina jugoslovenskih Nemaca i Mađara se svrstala na stranu sila Osovine. U nacionalno podeljenoj Jugoslaviji to nije bila nikakva manjinska specifičnost: svaki narod je imao tendenciju da gleda samo svoje interese, zanemarujući interese zemlje kao celine, a vodeći političari su dodatno usmeravali mase u tom pravcu.[15]

Ovakva politika nacionalne isključivosti je nastavljena tokom rata, ali su posledice bile mnogo tragičnije: prvo po Slovence, Srbe i Jevreje, a krajem rata po Nemce i Mađare. Zločini koje su okupatorske vlasti počinile tokom rata, a u kojima su delom učestvovali i pripadnici manjinskih narodnosti, dovešće do surove osvete na kraju rata.[16] Ovu osvetu će sprovesti patizani predvođeni KPJ. Ona će biti pre svega nacionalno motivisana, ali će imati internacionalistički ideološki predznak i odvijaće se u sklopu mnogo šireg talasa terora i obračuna sa političkim i klasnim neprijateljima. Paradoksalno, baš su ti politički, ideološki i klasni internacionalisti bili glavni zagovornici „etničkog čišćenja“ manjinskog stanovništva.

Takvi planovi su se javili još tokom međuratnog razdoblja. Tako je četnička organizacija (koja u organizacionom smislu nije imala ništa sa četnicima Draže Mihajlovića koji su stupili na scenu tek posle kapitualcije Kraljevine Jugoslavije) tokom tridesetih godina, prilikom pravljenja planova o preuređenju zemlje, imala planove o proterivanju Jevreja i drugih „tuđinskih“ elemenata iz Vojvodine.[17] Slične ideje su gajile i dve rivalske nacionalističke organizacije: nominalno pro-jugoslovenska ORJUNA i pro-srpska SRNAO.[18] U mirnodopskim uslovima ovakve ideje bile su izgnane na rub političkog spektra. Ratna stradanja, uključujući i masovna proterivanja srpskog i slovenačkog stanovništva koja su sprovodili nemački i mađarski okupatori, kao i ustaše,[19] doprinela su da se o ovakvom načinu „rešavanja“ manjinskog pitanja počne razmišljati kao o realnoj opciji. One su se ponovo javile u krilu četničke organizacije stvorene posle aprilskog sloma. Već u junu 1941. četnički ideolog dr Stevan Moljević je napisao memorandum u kome se založio da Srbi budu vodeći narod na Balkanu, a da njihova etnička teritorija bude „očišćena“ od svih nesrpskih elemenata. Taj cilj je nameravao postići proterivanjima i razmenom stanovništva, a na umu nije imao samo pripadnike nacionalnih manjina.[20] Njegov koncept je podržao četnički vođa Draža Mihajlović, koji je u jednom proglasu naglasio da je jedan od ciljeva četničkog pokreta da buduća „Velika Srbija“ bude „očišćena“ od nacionalnih manjina i svih „anacionalnih“ elemenata.[21] Takve ideje su usvojene i na savetovanju mladih četničkih intelektualaca u selu Šehovići od 30. novembra do 2. decembra 1942. godine, kome je prisustvo nekoliko četničkih komandanata (Ostojić, Lašić, Đurišić) dalo službeni ton.[22] Takve ideje su ušle i u priručnik o četničkoj borbi, u delu koji je govorio o planovima za budućnost.[23] Četnici su ostali verni takvim idejama i kasnije tokom rata.[24]

Nezavisno od četnika, usled teškog iskustva sa nemačkom okupacijom koja je krunisala gotovo stogodišnju nacionalnu borbu između Slovenaca i Nemaca, slične planove o izgonu Nemaca pravili su i slovenački nacionalni intelektualci. Takve zahteve su oni ponovili više puta između 1941. i 1943. godine, a tajnim kanalima oni su postali poznati i u Londonu, gde je bilo sedište izbegličke jugoslovenske vlade i  gde su se Saveznici već bavili sličnim idejama.[25] Čini se da su baš ti slovenački građanski intelektualci koji su se pridružili partizanskom pokretu (OF – Osvobodilna fronta) pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije bili veza između građanskih nacionalista i nominalnih levih internacionalista.[26] Posle oslobođenja istočnih delova zemlje, doći će i do priključenja novouspostavljenim komunističkim vlastima nekih srpskih građanskih intelektualaca koji nisu sarađivali ni sa četnicima ni sa kolaboracionističkom Nedićevom vladom. Kombinacija komunističkog pan-slavizma, građanskog nacionalizma, osvetoljubivosti zbog ratnih stradanja i materijalnih interesa novog režima (posebno kad su bili u pitanju imućniji folksdojčeri), odlučujuće će uticati na sudbinu pripadnika nemačke i mađarske manjine u poslednjoj fazi rata i u prvim mesecima mira.

Partizanski pokret je bio jedina zaraćena strana u raskomadanoj Jugoslaviji koji je ne samo nominalno bio višenacionalan. Obećavajući socijalnu revoluciju i nacionalnu ravnopravnost on je pokušao da pridobije i pripadnike nacionalnih manjina. Oni su već pre rata činili srazmeran deo Komunističke partije Jugoslavije u severnim delovima zemlje, ali je dobar deo tih kadrova stradao već na početku rata. Kasniji pokušaji da se pripadnici manjina, a posebno nemačke i mađarske, u većem broju pridobiju za učešće u Narodnooslobodilačkom pokretu, uglavnom su dali mršave rezultate.[27] Budući da su okupacijom i razbijanjem Jugoslavije Srbi postali glavni gubitnici, jasno je da su oni bili i najbrojniji u redovima NOP, dok su propast države manjinci uglavnom doživeli kao oslobođenje. Iako su uviđali da pozivi Nemcima i Mađarima da se pridruže NOP nisu nailazili na veći odziv, rukovodioci partizanskog pokreta nisu odustajali, iako su njihovi pozivi u borbu sve više dobijali prizvuk pretnje kolektivnom kaznom svima koji su uprljali ruke slovenskom krvlju[28]

Bilo je to u skladu sa donekle protivrečnim strujanjima i procesima unutar partizanskog rukovodstva.  Politbiro CK KPJ je u oktobru 1943. proklamovao da se NOP bori za federaciju južnih Slovena (uključujući i Bugare).[29] Time je jasno istaknut (pan-) slovenski karakter pokreta. Partizanski ad hoc parlament, AVNOJ, je uskoro na svom drugom zasedanju u Jajcu 29-30. novembra 1943. godine, doneo odluku da će buduća Jugoslavija biti izgrađena na federalnom principu koji će obezbediti ravnopravnost južnoslovenskih naroda, uz garantovanje prava nacionalnim manjinama.[30] Ubrzo posle zasedanja AVNOJ-a, njegov sekretar Rodoljub Čolaković je posetio Naučni institut pri Izvršnom odboru OF i saopštio odluku da se Nemci posle rata isteraju iz zemlje.[31] Ovo bi impliciralo da je odluka (samo o Nemcima, ne i o Mađarima!) bila doneta ubrzo posle drugog zasedanja AVNOJ-a.[32] Postavlja se, međutim, pitanje zašto se onda PK KP Slovenije tokom jula 1944. bavila pitanjem izgona Nemaca i drugih inorodnih iz Donje Štajerske, odnosno, zašto su se Komisija za utvrđivanje ratnih zločinaca i njihovih pomagača i studijska komisija Osvobodilne fronte, ponovno bavile tim pitanjem u septembru 1944. godine? Ova komisija je odlučila je 27. novembra 1944. da iz Slovenije treba isterati sve Nemce koji su se ogrešili o slovenačke interese, one koji su se doselili posle 6. aprila 1941,  kao i članove nacističkih organizacija, tj. de facto sve folksdojčere. Slično je važilo i za Mađare, s tim što se smatralo da će broj njihovih izgnanika (sa slovenačke teritorije) biti mali.[33] To implicira da u to vreme još nije bila doneta konačna odluka na opštedržavnom nivou. Gotovo istovremeno, u septembru 1944, tajna partizanska policija, OZN-a, za Zagrebačku oblast je pristupila proterivanju politički nepoćudnih Mađara – koji nisu hteli da stupe u NOV ili koji su imali nekoga u neprijateljskim formacijama – iz bjelovarskog i moslovačkog okruga. Muške članove porodica je trebalo logorisati. Slično je krajem te godine postupano i u Đakovštini i u okrugu Slavonski Brod – sa Mađarima, neizbeglim Nemcima, ali i Hrvatima.[34]

U to vreme već su počeli procesi koji su ukazivali na to kakva će bit dalja sudbina pripadnika nemačke, a delom i mađarske manjine. Početkom oktobra 1944. jedinice Crvene armije i NOV zauzele su Banat, a do sredine meseca i Bačku. U Banatu je rukovodstvo „Nemačke narodne grupe“ detaljno isplaniralo evakuaciju, ali do poslednjeg trenutka nije smelo da je sprovede zbog nedostatka odobrenja iz Beograda, odnosno Berlina. Zbog toga je oko 90% prisutnih folskdojčera došlo pod vlast partizana.[35] Sa malobrojnim Nemcima, povukao se i takođe manji broj Mađara, dok je većina, smatrajući da se ničim nije ogrešila o Srbe i Jevreje, ostala kod svojih kuća.[36] U Bačkoj nikakva evakuacija nemačkog stanovništva nije planirana – da se ne zaplaše mađarkse vlasti – ali je nešto zapadniji položaj omogućio nekoliko dana za odlazak onima koji su hteli da se sklone.[37] Po podacima Vojne uprave, u jesen 1944. u Bačkoj, Baranji i Banatu je ostalo oko 155.000 Nemaca. Po jednom drugom izvoru, bilo ih je svega oko 100.000.[38] Ovo se objašnjavalo time što su se u kritičnom trenutku mnogi – posebno iz redova inteligencije i imućnijih slojeva – izjasnili kao Mađari,[39] svakako u nadi da će tako lakše izmaći represalijama. Što se mađarskog stanovništva Bačke tiče, jedan njegov deo se u strahu od pobede NOP počeo iseljavati već 1943. godine.[40] U Sremu su Mađari, zbog uznemiravanja od strane NOV i pokušaja nasilne regrutacije, već u januaru 1944. godine od vlade u Zagrebu tražili iseljenje u Mađarsku, ali do njega nije došlo zbog okupacije Mađarske u martu te godine.[41] U to vreme nekih 25.000 Nemaca iz rasutih slavonskih sela je radi veće bezbednosti preseljeno u istočni Srem uprkos protesta nemačke diplomatije i vlade NDH.[42] Tokom oktobra i do početka novembra 1944. nemačko stanovništvo Srema i Slavonije je na organizovan način evakuisano.[43]

Već 9. oktobra 1944, Glavni narodnooslobodilački odbor Vojvodine u svom proglasu je Nemce isključio iz uživanja bilo kakvih prava, a šest dana kasnije je okružnim NOO naredio izradu spiska svih pretežno nemačkih, mađarskih i rumunskih mesta koja su pomagala okupatore.[44] U mestima bez manjinskog stanovništva osnovani su narodnooslobodilački odbori kao jezgra nove vlasti.[45] Radi što bržeg i uspešnijeg stavljanja pod kontrolu novih vlasti ovih oblasti sa heterogenim stanovništvom i bogatim privrednim resursima za dalje vođenje rata, 17. oktobra je uvedena Vojna uprava za Bačku, Banat i Baranju sa generalom Ivanom Rukavinom na čelu. Ona je imala neskriveno slovenski karakter a kao svoj cilj proklamovala je uklanjanje posledica okupacije i delatnosti pripadnika manjina i pripremanja narodnooslobodilačkih odbora za preuzimanje vlasti. Za manjinsko stanovništvo je uveden ceo niz ograničenja – kretanja, upotrebe jezika itd., kao i prinudni rad.[46]

 Još od prvih dana i pre pravog uspostavljanja organa nove vlasti dolazilo je do zlostavljanja, hapšenja, pljačke[47] i silovanja[48] pripadnika manjinskih zajednica, kao i do pojedinačnih, grupnih a mestimično i masovnih ubistava Nemaca i Mađara.[49] Sva ta ubistva su još daleko od toga da budu rasvetljena, ali iz svedočanstava preživelih svedoka i sačuvanih dokumenata, očigledno je da su počinioci bili u najvećem broju pripadnici NOV i OZN-e, kao i da se život mogao izgubiti iz niza razloga: pripadnosti nekoj od „fašističkih organizacija“, učešća u okupacionom aparatu vlasti, zbog rodbine u vojnim formacijama okupatora, zlostavljanja slovenskog stanovništva ili učešća u ratnim zločinima, posedovanja oružja ili nekog dela vojne opreme, ali i zbog lične mržnje i osvete, pohlepe suseda, greške, pokušaja da se spasu članovi porodice ili imovina itd.[50] Sudeći po svedočanstvima,  broj ubijenih je u velikoj meri zavisio od konkretnih okolnosti: raspoloženja stanovništva, međuljudskih odnosa, prisustva nekog blagonaklonijeg jugoslovenskog ili sovjetskog oficira itd. U svakom slučaju, nema dokaza da je postojala nekakva „akcija inteligencija“ o kojoj govore neki nemački autori.[51]

Kao što to često biva u sličnim situacijama, brojevi ubijenih – kako Nemaca, tako i Mađara koji se u literaturi navode su vrlo različiti. Po pravilu, brojevi koji prvi dospeju u javnost su preuveličani – zbog pretrpljenog straha, glasina, iz propagandnih razloga itd.[52] Po proračunima nemačke vlade s početka šezdesetih godina, u prvom valu osvete, palo je 5.777 folksdojčera, uglavnom u Bačkoj i Banatu.[53] Proračunavanja koja su devedesetih godina XX veka sproveli sami folksdojčeri, došla su do 7.199 ubijena, 154 samoubice i 696 nestalih u celoj zemlji.[54] Po nedavno objavljenim podacima OZN-e u Vojvodini je od jesen 1944. ubijeno 6.763 Nemca.[55] U istom talasu nasilja i osvete, stradali su i Mađari. I o broju žrtava među njima su tokom prethodnih decenija iznošeni različiti brojevi koji su se kretali od 5.000, preko 20.000, 30.000. do 40.000 i čak 45.000.[56] Aleksandar Kasaš je na osnovu, dakako nepotpunih spiskova žrtava, procenio da je stradalo između 5.000 i 8.000 Mađara.[57] Već citirani dokument OZN-e navodi broj od 1.776 ubijenih Mađara, ali on svakako nije potpun.[58]

Kao što je rečeno, nemačko i mađarsko ( a ponegde i „nepouzdano“ rumunsko) stanovništvo je terano na prinudni rad,[59] a u vezi s tim je stajao i proces logorisanja nemačkog i delimično mađarskog stanovništva. Pri tom je načinjena regionalna i nacionalna razlika. Nemci su viđeni kao glavni krivci u Banatu, dok su ostale manjine smatrane samo za saučesnike ili pasivne posmatrače; s druge strane, Mađari u Bačkoj su smatrani za podjednako krive i zasluživali su isti tretman kao i Nemci.[60] Sa delimičnom internacijom Namca se počelo već sutradan po zavođenju Vojne uprave, i to u Banatu, dok je taj proces u Bačkoj počeo tek sredinom novembra.[61] S druge strane, sa delimičnim interniranjem Mađara se počelo 19. oktobra 1944. godine.[62] Iako se na početku činilo da će sudbina ove dve manjine biti ista ili vrlo slična, ubrzo je došlo do razlikovanja koje je za kratko vreme postalo drastično. Zbog toga ćemo ukratko prvo prikazati sudbinu Nemaca, a potom i Mađara.

Proces logorisanja folksdojčera je nastavljen postepeno do sredine 1945. godine, kada je obuhvatio najveći deo Nemaca koji su se još zatekli na tlu Jugoslavije. Sudbina folskdojčera u Slavoniji i Sloveniji se u tom pogledu nije razlikovala od sudbine onih u Vojvodini, iako je njihov broj zbog predratnog stanja, evakuacije, bega i direktnih proterivanja iz Slovenije,[63] tamo bio neuporedivo manji.[64]  Mihael Portman smatra da do proleća 1945. o tome nije postojala centralna naredba, već se proces odvijao nejedinstveno i sporadično.[65] Na njega su uticali pojedini događaji i lokalne okolnosti.[66] Do sredine 1945. godine, proces je završen, tako da je mogla da počne kolonizacija partizanskih dobrovoljaca na nemačka imanja – koja su im bila oduzeta odlukom Predsedništva AVNOJ-a 21. novembra 1944. godine.[67] Logorisano je oko 90% folksdojčera u Vojvodini, što je iznosilo oko 90.000 do 100.000 ljudi,[68] dok je još nekoliko hiljada bilo logorisano u Hrvatskoj i Sloveniji. Krajem 1944. i početkom 1945. godine, u više železničkih transporta, više grupa, većim delom žena starih između 17 i 35 godina uz izvestan broj muškaraca starih od 15 do 45 godina, na sovjetski zahtev, poslato je u SSSR. Tamo su do 1949. godine pod vrlo teškim uslovima obavljali prinudni rad u rudnicima i na gradilištima, kada su otpušteni u isto

---

[1]  Po popisu 1921. godine, u Kraljevini SHS je bilo 467.658 Mađara i 505.790 Nemaca. Deset godina kasnije popisano je 468.185 Mađara i 499.969 Nemaca. Treća velika nacionalna manjina su bili Albanci, kojih je po prvom popisu bilo 439.657, a po drugom 508.259. Uprkos nesklonosti vlasti manjinama, migracijama, oportunističkom menjanju identiteta itd, može se ipak reći da su jugoslovenski popisi davali uglavnom tačnu sliku etničkog sastava stanovništva države. (Up. Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918-1941, Beograd 2005, 81-82.)

[2] Pregled procesa naseljavanja i rasporeda nemačkog i mađarskog stanovništva v. u: Janjetović, n.d., 32-59.

[3]  Janez Cvirn, Trdnjavski trikotnik. Politična orijentacija Nemcev na spodnjem Štajerskem (1861-1914), Maribor 1997; Jörg K. Hoensch, A History of Modern Hungary 1867-1986, London, New York 1988, str. 48-76; Oskar Jászi, Magyariens Schuld, Ungarns Sühne. Revolution und Gegenrevolution in Ungarn, München 1923; Dimitrije Kirilović, Asimilacioni uspesi Mađara u Bačkoj, Banatu i Baranji. Prilog pitanju demađarizacije Vojvodine, Novi Sad 1937; László Katus, Die Magyaren, u: Adam Wandruszka, Peter Urbanitsch (Hrsg.), Die Habsburgermonarchie 1848-1918, III. Die Völker des Reiches, Wien 1980; Vladimir Margan, Pomađarivanje u bivšoj Ugarskoj, Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, VIII, 1935; Eduard G. Staudinger, Die Südmark. Aspekte der Programmatik und Struktur eines deutschen Schutzvereines in der Steiermark bis 1914, u: Helmut Rumpler, Arnold Suppan (Hrsg.), Geschichte der Deutschen im Bereich des heutigen Slowenien 1840-1941, München 1998; Ivan Šimonič, Zgodovina kočevskega ozemlja, u: Kočevski zbornik. Razprave o Kočevskih in njenih ljudeh, Ljubljana 1939; Fran Zwitter, Etnična struktura in politična vloga slovenskih deželah od srede XIX. do začetka XX. stoletja, Jugoslovenski istorijski časopis, 3-4, 1973.    

[4]  Jože Rus, Jedro kočevskega vprašanja. Zgodovina, sedajnost in bodočnost kočevskega gospodarstva in njegovih prirodnih in socijalnih podlag, u: Kočevski zbornik; Hans Maier, Die deutschen Siedlungen in Bosnien, Stuttgart 1924.   

[5]  Friedrich Gottas, Die Deutschen in Ungarn, u: Wandruszka, Urbanitsch (Hrsg.), n.d.; Reimund Friedrich Kaindl, Geschchte der Deutschen in den Karpatländern, III, Gotha 1911; Günter Schödl, Am Rande des Reiches, am Rande der Nation: Deutsche im Königreich Ungarn (1867-1914/18), u: Isti (Hrsg.), Deutsche Geschichte im Osten Europas. Land an der Donau, Berlin 1995; Holm Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien und Jugoslawien, u: Schödl (Hrsg.), n.d., str. 292-314; Ingomar Senz (Hrsg.), Donauschwäbische Geschichte, II. Wirtschaftliche Autarkie und politische Entfremdung 1806-1918, München 1997; Georg Wild, Deutsche Siedlungen in Syrmien, Slawonien und Bosnien, Südostdeutsches Archiv, XIV, 1970; Valentin Oberkersche, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien und Kroatien bis zum Ende des Ersten Weltkrieges. Ein Beitrag zur Geschcihte der Donauschwaben, Stuttgart 1972; Vladimir Geiger, Nijemci u Đakovu i Đakovištini, Zagreb 2001, str. 9-89; E. Meynen (Hrsg.), Das Deutschtum in Slawonien und Syrmien. Landes- und Volkskunde, Leipzig 1942; László Szita, Identitätsprobleme der Magyaren in Kroatien, u: Gerhard Seewann (Hrsg.), Minderheitenfrage in Südosteuropa, München 1992; Josip Gujaš, „Nacionalna odbrana“ Mađara u Slavoniji na prijelomu XIX i XX stoljeća u okviru Slavonske akcije, Historijski zbornik, XXIII-XXIV, 1970-1971; Maier, n.d.

[6]  Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918-1929, Novi Sad 1981; Isti, Mađari u Vojvodini 1929-1941, Novi Sad 1989; Aleksandar Kasaš, O jednoj predstavci jugoslovenskih Mađara iz 1940. godine, Istraživanja, XIV, 1992; Isti, Mađari u Vojvodini, 1941-1946, Novi Sad 1996, str. 13-24; Enikő A. Sajti, Hungarians in the Vojvodina 1918-1947, Boulder, Col. 2003, str. 3-187; Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Augsburg 1995, str. 15E-44E; Zoran Janjetović, Nemci u Vojvodini, Beograd 2009, str. 107-276;  Matthias Annabring, Volksgeschichte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgart 1955; Sundhaussen, n.d., 315-335; Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918-1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 157-616; Situazione dei magiari in Jugoslavia, Budapest 1941; Ungarisches Minderheitenschicksal in Jugoslawien, Budapest 1941; Ewald Amende (Hrsg.), Die Nationalitäten in den Staaten Europas. Sammlung von Lageberichten, Wien, Leipzig 1931; Nikola Gaćeša, The Germans in the Agrarian Reform and Land Ownership Patterns in the Vojvodina Province During the Period from 1919 to 1941, u: The Third Reich and Yugoslavia 1933-1945, Belgrade 1977.

[7]  Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933-1941, Ljubljana 1966; Bethke, n.d., 381-616; Sajti, n.d., passim; Janjetović, Nemci, 220-241; Annabring, n.d., 67-71; Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974, str. 25-51; Akiko Shimizu, Die deutsche Okkupation des serbischen Banats 1941-1944 uner besonderer Berücksichtigung der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Münster 2003, str. 37- 79.

[8] Saopštenja o zločinima okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 1941-1944. godine, I. Bačka i Baranja, Novi Sad 1946, str. 8-28; Sándor Végh, Le système d'occupation allemand dans le Banat Yougoslave 1941-1944, u: Les systèmes d'occupation en Yougoslavie 1941-1945, Belgrade 1963, str. 497; Biber, n.d., 251-267; Mirnić, n.d., 91; Petar Kačavenda, Nemci u Jugoslaviji 1918-1945. godine, Beograd 1991, str. 25-27; Branisalv Popov Miša, Nemački zatvori i koncentracioni logori u Banatu 1941-1944. godine, Beograd 1992, str. 10-25; Kasaš, Mađari, 33-37, 100, 116; Sajti, n.d., 198-211; Shimizu, n.d., 83-120; Janjetović, Nemci, 287-300; Das Schicksal, 45E-50E.

[9]  Hans Hermann Frensing, Die Umsiedlung der Gottscheer Deutschen. Das Ende einer südostdeutschen Volksgruppe, München 1970; Tone Ferenc, Nacistička politika denacionalizacije u Sloveniji u godinama od 1941 do 1945, Ljubljana, Beograd 1979, str. 503-540; Das Schicksal, 82E-83E.

[10]  Ferenc, n.d., 114-151.

[11]  Wilhelm Sattler, Die deutsche Volksgruppe im Unabhängigen Staat Kroatien, Graz 1943; Zdravko Krnić, The German Volksgruppe in the Independent State of Croatia as an Instrument of German Occupation Policy in Yugoslavia, u: The Third Reich and Yugoslavia; Z. Krnić, S. Ljubljanović, C. Tomljanović, Neki podaci o organizaciji i radu Njemačke narodne skupine u NDH, Zbornik Historijskog isntituta Slavonije, 1, 1963; Antun Miletić, The Volksdeutschers of Bosnia, Slavonia and Srem Regions in the Struggle Against the People's Liberation Movement (1941-1944), u: The Third Reich and Yugoslavia; Holm Sundhaussen, Zur Geschichte der Waffen-SS in Kroatien 1941-1945, Südost-Forschungen, XXX, 1971; Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppe in Südosteuropa, Stuttgart 1989, str. 367-447; Kačavenda, n.d., 48-54.

[12]  Marica Karakaš Obradov, Dobrovoljna i prisilna preseljenja u Hrvatskoj tijekom Drugog svjetskog rata i poraća (doktorat u rukopisu), Zagreb 2011, str. 234- 241; Kasaš, Mađari, 124-129.

[13]  Josip Mirnić, Sistem fašističke okupacije Bačke i Baranje, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 35, 1963; Isti, Nemci, 83-324; Kasaš, Mađari, 37-113, 130-155.

[14]  Shimizu, n.d., 173-298; Végh, n.d., 508, 516-520, 552-553; Ekkehard Völkl, Der Westbanat 1941-1944. Die deutsche, die ungarische und andere Volksgruppen, München 1991, str. 73-79; Sajti, n.d. 329-335; Kasaš, Mađari, 115-123; Kačavenda, n.d., 29-34.

[15]  Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, I. Kraljevina Jugoslavija 1918-1941, Beograd 1988.

[16] Saopštenja; Végh, n.d., 500-503, 512-513, 522-527; Shimizu, n.d., 243-299, 313-382; Kačavenda, n.d., 29-48, 50-54; Ljubica Šijački, Teror i pljačka okupatora u Banatu 1941-1944. godine, Istraživanja, 7, 1979; Teodor Kovač, Banatski Nemci i Jevreji, Zbornik [Jevrejskog istorijskog muzeja], IX, 2009;  R. Mitrović, Sudbina Jevreja u krajevima u kojima su folksdojčeri preuzeli vlast aprila 1941, Zbornik [Jevrejskog istorijskog muzeja], II; Božidar Ivković, Uništenje Jevreja i pljačka njihove imovine u Banatu 1941-1944, Tokovi revolucije, I, 1967; Kačavenda, n.d., 37-40; Miša, passim; Mirnić, Sistem; Mila Čobanski, Zvonimir Golubović, Živan Kumanov, Novi Sad u ratu i revoluciji 1941-1945. godine, I-II, Novi Sad 1976; Zvonimir Golubović, Racija u južnoj Bačkoj 1942. godine, Novi Sad 1992; Jovan M. Pejin, Srbi i Mađari, Kikinda 1996, str. 25-62; Sajti, n.d., 348-361; Tibor Cseres, Krvna osveta u Bačkoj, Zagreb 1992, str. 72-79; Kasaš, Mađari, 53-59; Ferenc, Nacistička politika, 152-362.

[17] Nusret Šehić, Četništvo u Bosni i Hercegovini (1918-1941). Polirtička uloga i oblici djelatnosti četničkih udruženja, Sarajevo 1971, str. 124.

[18]  Mladen Đorđević, Organizacija jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA) (diplomski rad u rukopisu), Beograd 1998, str. 25, 30; Branislav Gligorijević, Srpska nacionalna omladina (SRNAO). Prilog izučavanju nacionalističkih i terorističkih organizacija u staroj Jugoslaviji, Istorijski glasnik, 2-3, 1964, str. 19-20.

[19]  Ferenc, n.d., 152-362; Sajti, n.d., 234-247; Pal Tibor, Bačka i Baranja 1941-1948. (Stradanje stanovništva u ratnom i poratnom razdoblju), u: Na putu ka istini, Novi Sad 2009, str. 94.

[20]  Jozo Tomasevich, War and Revolution in Jugoslavia 1941-1945. The Chetniks, Stanford 1975, str. 167-169.

[21]  Isto, 169; Milan Vesović, Kosta Nikolić, Ujedinjene srpske zemlje. Ravnogorski nacionalni program, Beograd 1996, str. 48.

[22]  Tomasevich, n.d., 172; Vesović, Nikolić, n.d., 48.

[23]  Tomasevich, n.d., 173.

[24]  Tomasevich, n.d., 399-402; Vesović, Nikolić, n.d., 70, 77.

[25] Tone Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, u: Dušan Nećak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941-1955, Ljubljana 1998, str. 115-116.

[26]  Partizanski pokret u Sloveniji je bio specifičan u odnosu na NOP u drugim delovima zemlje utoliko što je u mnogo većoj meri uspeo da okupi ljude različitih političkih uverenja. (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, II. Narodnooslobodilački rat i revolucija 1941-1945, Beograd 1988, str. 126-127.)

[27]  Slavica Hrečkovski, Njemačka četa „Ernst Thälmann“ u jedinicama NOV i POJ, Zbornik CDISB, 1, 1984, str. 331-350; Kasaš, Mađari, 124-128, 184; Šijački, n.d., 248; Kosta Mitrović, Pod kulom vršačkom. Hronologija događaja iz revolucionarnog pokreta Vršca i okoline od 1926. do 1945, Novi Sad 1969, str. 110-111; Žarko Atanacković, Vojvodina u borbi 1941-1945, Novi Sad 1959, str. 26; Predrag Bajić, Organizacija i karakter okupacionog sistema u Banatu 1941-1944 (magistarski rad u rukopisu), Novi Sad 2007, str. 101, 133; Zbornik dokumenata i podataka o NOR jugoslovenskih naroda, tom I, knj. 17, Beograd 1958, str. 41; Miša, n.d., 109; Shimizu, n.d., 355, 359; Đorđe Momčilović, Banat u Narodnooslobodilačkom ratu, Beograd 1977, str. 163; Branislav Božović, Juraj Špiler, Zagreb 1987, str. 272.

[28]  Slobodna Vojvodina, 10.IV 1944, 5.VI 1944. i 12.VII 1944;  Lj. Vasilić, PK KPJ za Vojvodinu 1941-1945. godine, Novi Sad 1971, str. 122, 240-244, 335-336; Jovan Popov, Glavni narodnooslobodilački odbor (GNOO) Vojvodine 1943-1945, Novi Sad, Sremski Karlovci 1977, str. 6. Po Palu Tiboru, u pitanju je bila samo propaganda. (Tibor, n.d., 99.)

[29]  Petranović, n.d., II, 281.

[30]  Petranović, n.d., II, 284.

[31]  Božo Repe, „Nemci“ na Slovenskem po drugi svetovni vojni, u: Nećak (ur.), n.d., 146.

[32]  Nema dokaza za tvrdnju koja se stalno ponavlja u literaturi izbeglih folksdojčera, da je njihova likvidacija kao nacionalne manjine rešena na drugom zasedanju AVNOJ-a. Nju je nekritički prihvatio i Pal Tibor. I on navodi da u to vreme još nije bilo odlučeno šta će biti s Mađarima. (Up. Tibor, n.d., 99.)

[33]  Ferenc, Nemci, 117-118.

[34]  Karakaš Obradov, n.d., 240-241; Mira Kolar Dimitrijević, Istjerivanje Mađara iz okolice Bjelovara 1944. godine, Časopis za suvremenu povijest, XXVII, 1, 1995, str. 132-133; Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944-1952. Politik, Gesellschaft, Wirtschaft, Kultur, Wien 2008, str.  238.

[35]  Do danas nije jasno ko je kriv za uskraćivanje odobrenja: Hitler, Himler (koji je bio zadužen za folksdojčere širom evrope) ili častoljubivi viši policijski šef u Beogradu Hermann Behrends koji se nadao da u psoslednji čas može da preokrene vojnu situaciju u nemačku korist. (Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. The Disappearance of the Vojvodina Germans  (2nd ed.), Belgrade 2005, str. 120-135.)

[36]  Kasaš, Mađari, 157.

[37]  Janjetović, Between, 135-140; Mirnić, Nemci, 326-329.

[38]  Portmann, n.d., 228.

[39]  Portmann, n.d., 229.

[40]  Tibor, n.d., 98.

[41]  Kasaš, Mađari, 128-129; Karakaš Obradov, 241.

[42]  Antun Miletić, Preseljenje i evakuacija folksdojčera iz Srijema i Slavonije 1942-1944, Zbornik Historijskog instituta Slavonije i Baranje, 12, 1975, str. 18; Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppe in Südosteuropa, Stuttgart 1989, str. 457; Janjetović, Between, 148-149.

[43]  Oberkersch, Die Deutschen, 435-438; Janjetović, Between 158-173.

[44]  Gojko Malović, Vojna uprava u Banatu 1944-1945. godine (magistarski rad u rukopisu), Beograd 1979, str. 32.

[45]  Malović, n.d., 66.

[46]  Okružni narodnooslobodilački odbor za južni Banat svim sreskim i opštinskim NOO, 30.X 1944. (Vojni arhiv, Mikrofilm Istorijski arhiv pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine (dalje: IAPKSKV) 2/654-655.); Portmann, n.d., 239; Malović, n.d., 122; Isto, Dodatak, str. III; Petranović, Istorija Jugoslavije, II, str. 421.

[47]  IAPKSKV, 5/ 238. U proleće naredne godine, Kontrolna komisija je proglasila da je opljačkana i razvučena imovina bila „neprocenjiva“. (Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), F 513, k. 25, III-3/137.)

[48]  Leidensweg der Deutschen im Kommunistischen Jugoslawien, II, Sindelfingen 1993, str. 60, 120, 176, 181, 238, 259, 272, 301, 324, 356, 365, 418, 426-427, 451, 481-482, 532, 587, 597, 602,  662, 667, 680, 713. Treba, međutim, reći da je među žrtvama sovjetskih silovatelja bilo i jako mnogo pripadnica „oslobođenih“ slovenskih nacionalnosti. (Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, I, Zagreb 1980, str. 410-411.)

[49]  Leidensweg der Deutschen im Kommunistischen Jugoslawien, I-IV, Sindelfingen 1992-1995; Cseres, n.d., 111-216; Kasaš, Mađari, 160-178; Sajti, n.d., 413-414.

[50]  Jedan od retkih izvora gde je za većinu streljanih naveden (često ništavan) razlog je zavičajna knjiga Bele Crkve. (Hiematbuch der Stadt Weißkirchen im Banat, Salzburg 1980, str. 241.)

[51]  Glavni zagovoprnik teorije o „akciji inteligencija“ koja je navodno sporvedena da bi se folksdočeri lišili svoje i onako malobrojne inteligencije i viših slojeva je Hans Zonlajtner, koji je kao dečak i sam pobegao sa streljanja u Banatskom Karlovcu. (Hans Sonnleitner, Aktion Inteligenzija in Karlsdorf. Tatsachen und Hintergründe. Reflexion zur Sinnfrage über Mord und Zodt. Gedenkschrift 1944-1984 über die Ermordung von 36 Karlsdorfern, München 1986, str. 119, 133.) Protiv njegove tvrdnje govori činjenica da do sličnih pogubljenja nije došlo u svim nemačkim (i mađarskim) naseljima, kao i to da su u nekim slučajevima ubijani i još golobradi dečaci koji svakako nisu spadali u seosku inteligenciju. Kada je u pitanju Banatski Karlovac, pre će biti da se radilo o osveti za zlostavljanje i proterivanje po kratkom postupku srpskih kolonista u aprilu 1941. godine. (Up. Nikola Živković, Ratna šteta koju je Nemačka učinila Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, Beograd 1976, str. 230; Shimizu, n.d., 111; Miša, n.d., 13; Bajić, n.d., 30.)

[52]  Janjetović, Between, 328-329.

[53]  Das Schicksal, 131E.

[54]  Leidensweg, III, str. 945.

[55] Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.-1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005, str.  325-326.

[56]  Sajti, n.d., 412-417; Kasaš, Mađari, 177-178; Zvonimir Golubović, Uzroci, oblici i način  stradanja stanovnika Bačke 1941-1948. godine, u: Dragoljub Živković (ur.), Međunarodni naučni skup Istina Novi Sad 2004, str. 340. (Golubović navodi i glavna dela koja o tome govore.)

[57]  Kasaš, Mađari, 178. Kasaš je do svoje procene došao na osnovu broja Srba ubjednih od strane mađarske vlasti tokom rata, a budući da je tadašnje pokrajinsko rukovodstvo KPJ isnsistiralo na principu „oko za oko, zub za zub“.

[58] Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.-1946., str.  325-326. Mihael Portman procenjuje da je u to vreme pobijeno oko 2.000 Mađara. (Portmann, n.d., 268.)

[59]  Rad za slovensko stanovništvo nije bio „prinudan“ već samo „obavezan“.

[60]  IAPKSKV 2 / 654-655. Niko se, međutim, nije potrudio da objasni kako to da su i Nemci u Bačkoj, gde oni nisu imali vlast, bili isto tako krivi kao i oni u Banatu gde jesu. Očigledno da nove vlasti u uslovima ratne germanofobije nisu ni razmišljale o takvim razlikama, budući da su svi Nemci smatrani za krivce – sa izuzetkom onih koji su bili u NOP ili ga podržavali.

[61]  Portmann, n.d., 239-241.

[62]  Portmann, n.d., 269.

[63] “Nemci” na Slovenskem v luči nemških in avstrijskih dokumentov, u: Isti (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941-1955, str. 182, 223-224.

[64]  Za sudbinu Nemaca u Hrvatskoj v.: Vladimir Geiger, Pisma iz Krndije, Zagreb 1994; Isti, Radni logor Valpovo 1945.-1946, Osijek 1999; Isti, Nijemci u Đakovu i Đakovštini, Zagreb 2001, str. 171-188, kao i druge mnogobrojne radove istog autora.

[65]  Portmann, n.d., 243.

[66]  Tako je komandant Vojne uprave, general Rukavina, 29. novembra 1944. naredio logorisanje svih švapskih muškaraca između 16 i 60 godina starosti, objašnjavajući to opasnošću od nemačkih padobranaca. (VA, Vojne oblasti, k. 1661, f. 1, d. 19.) Deo Nemca nije logorisan jer je postojala potreba da oni ostanu kod svojih kuća i čuvaju svoju imovinu dok ne dođu kolonisti koji će preuzeti njihova imanja. Drugi razlog je bila potreba da se završi žetva. (Malović, n.d., 105.) Hans-Ulrich Wehler je pretpostavljao da su pripreme za probijanje tzv. „Sremskog fronta“ (nemačko-ustaške odbrambene linije u Sremu) uticale na ubrzano logorisanje od proleća 1945. (Up. Das Schicksal, 108E.)

[67]  Odluka je predviđala konfiskaciju imovine svih Nemaca u Jugoslaviji, izuzev onih koji su pomagali NOP, bili u braku sa pripadnicima ne-nemačkih narodnosti, koji se nisu izjašnjavali kao Nemci tokom okupacije ili koji su bili asimilovani (tj. koji više i nisu bili Nemci.) (Službeni list DFJ, I / 1945, br. 2.) Tumačenjem te odluke 8. juna 1945. folksdojčerima su oduzeta i građanska prava (ali ne i državljanstvo kako se često tvrdi!) (Službeni list DFJ, I / 1945, br. 39.) Treba reći da se doneti propisi nisu uvek poštovali, tako da je bilo lica koja je po gore navedenim kriterijumima trebalo logoristi a koja nisu bila logorisana, dok su zatvoreni neki koji su ovim odlukama od toga bili izuzeti. (IAPKSKV, 2 / 768; AJ, F. 513, k. 25, III-3 /139-7.) Naredba o logorisanju nikada nije izneta u javnost, već je preneta nižim organima, pri čemu su kriterijumi za logorisanje bili isti kao i za oduzimanje imovine.

[68]  Portmann, n.d., 248. Skloniji smo prihvatimo brojeve koji figuriraju u službenim dokumentima nego procene folksdojčerskih autora.istočnu okupacionu zonu Nemačke.[1]

Prinudni rad više-manje svih logorisanih Nemaca – staraca, žena i čak dece – je bio zajednička crta svih logora. Uslovi života su bili vrlo loši, a vremenom su se pogoršavali. Ljudi su bili smešteni u ispražnjenim kućama, štalama, svinjcima ili fabričkim halama. Spavalo se na podu ili na tankom sloju slame. Hrana je bila očajna, rad težak, a šikaniranje od strane stražara i komandanata često. Lekova praktično nije bilo, a od odeće, logoraši su imali samo ono u čemu su došli u logor. U takvim uslovima, mnogi su se razboljevali i masovno umirali, pogotovo u slučajevima epidemije tifusa i drugih zaraza.[2] I dok se u istinitost svedočanstava preživelih folksdojčera ne može sumnjati, njih je potrebno dopuniti nekim činjenicama koje svedocima nisu bile poznate. Tako istraživanja dr Branislava Danilovića potvrđuju nemačke tvrdnje o teškom stanju u logorima, ali istovremeno dokazuju da ga jugoslovenske nisu namerno otežavale, odnosno da su u više navrata u granicama svojih skromnih mogućnosti pokušavale da ga poprave. Njegova istraživanja ukazuju i na činjenicu koju preživeli Nemci u svojim izveštajima obično previđaju – naime, na izuzetno teške uslove života slobodnog stanovništva, kao i ogromnu materijalnu oskudicu koja je sve pogađala.[3]

Tačan boroj folksdojčera koji su pomrli u logorima do proleća 1948. je sporan kao i mnogi drugi brojevi žrtava. Posle astronomskih brojeva koji su ranijih decenija objavljivani u nemačkoj publicistici,[4] novijim, dosta detaljnim folksdojčerskim proračunima, došlo se do toga da je u logorima u  Vojvodini i Slavoniji stradalo oko 50.000 Nemca.[5] Iako se do tog broja došlo posle dugog istraživanja, ni na njega se ne možemo osloniti sa potpunom sigurnošću. Tako npr. logorske knjige Gakova i Kruševlja pokazuju da je u prvom od ta dva logora umrlo manje ljudi nego što su folksdojčdojčerski istraživači našli, dok je u drugogm, umrlo više.[6] Anketna komisija Skupštine AP Vojvodine je došla do oko 21.000 Nemaca umrlih u logorima u Vojvodini,[7] ali taj broj svakako nije konačan.

Razlog za držanje folksdojčera u logorima nije bila genocidna namera komunističkih vlasti da se oni unište – kako se često nalazi u folksdojčerskoj publicistici[8] - već da se uklone iz zemlje. Kao što smo videli, takve ideje su bile u NOP-u opticaju bar od kraja 1943. godine, ali još uvek nije jasno kada je doneta konačna odluka da se one i sprovedu. Jedan navod iz memoara Milovana Đilasa, tada jednog od vodećih ljudi komunsitičke vlasti, kao da ukazuje na to da se to desilo tek po završetku rata,[9] a pre Potsdamske konferencije koja je odobrila izgon nemačkog stanovništva iz Poljske, Čehoslovačke i Mađarske.[10] Jugoslavija je u više navrata kako od zapadnih Saveznika, tako i od SSSR tražila da iseli preostale folksdojčere sa svoje teritorije.[11] Saveznici su, imajući na okupiranim teritorijama u Nemačkoj i Austriji već dovoljno prognanika i izbeglica, odbili takve zahteve, tako da su Nemci ostali u logorima. Da bi ipak smanjili njihov broj, jugoslovenske vlasti su od leta 1946. olakšavale i podsticale beg iz logora preko granice. Takva je politika vođena do kraja 1947, kada je rešeno da se logori raspuste a preostali folksdojčeri postepeno reintegrišu u jugoslovensko društvo.[12] Razloge promene politike treba tražiti u smanjenom broju preostalih Nemaca koji ih je činio bezopasnima, činjenici da su kolonisti već čvrsto preuzeli njihova imanja, kao i da se planirano iseljavanje pokazalo kao neizvodljivo. Tokom naredne tri godine oslobođeni folksdojčeri su obavezani na rad u rudnicima, fabrikama i poljoprivrednim dobrima, bez prava da napuste mesta rada i stanovanja, ali uz platu i druga prava drugih zaposlenih. Posle tog perioda, oni su stekli potpunu slobodu i mogućnost integracije u društvo,[13] ali su zbog groznih uspomena, činjenice da su mnogima rođaci bili u inostranstvu, kao i da im nije vraćena imovina, oni većinom rešili da se legalnim putem isele.[14]

U prvim danima nove vlasti, činilo se da će sudbina Mađara biti ista kao sudbina folksdojčera.[15] Uz ubistva, njima je pretila kolektivna odmazda.[16] Logori za Mađare su otvoreni samo dan posle onih za Nemce.[17] Međutim, stav prema njima se počeo ublažavati dosta brzo. Već 20. novembra Vojna uprava je savetovala podređenim organima da Mađare treba razlikovati zavisno od toga kako su se ponašali prema slovenskom stanovništvu.[18] Istovremeno, istoričar Vaso Čubrilović je u novembru 1944. u jednom memorandumu ponovio svoje predratne ideje o proterivanju nacionalnih manjina. On je smatrao da je to najpogodnije učiniti dok rat još traje.[19] Izgleda da one u tom trenutku nisu prihvaćene, ali razvoj događaja će pokazati, da nisu bile ni potpuno odbačene. Masovnije otpuštanje Mađara iz logora je počelo krajem novembra,[20]  a 1. decembra 1944. g. general Rukavina je naredio raspuštanje logora za pripadnike ove nacionalne manjine. Muškarcima između 18 i 30 godina se sada nudila alternativa stupanja u NOV ili u radne bataljone.[21] Mađari su uključeni u dva bataljona koji su ujedinjeni sa bataljonom Šandor Petefi koji je 1943. osnovan u Slavoniji, iz čega će 31. decembra 1944. nastati istoimena brigada koja će se boriti u završnim bitkama za oslobođenje Vojvodine i koja će tom prilikom pretrpeti velike gubitke.[22]

Proces rehabilitacije mađarske nacionalne manjine i njenog uključivanja u novi poredak, međutim, nije išao pravolinijski. Srpsko stanovništvo Šajkaške koje je propatilo u „Raciji“ 1942. godine, zahtevalo je početkom 1945. da se celokupno mađarsko stanovništvo iseli iz tog kraja. Zbog toga su Mađari Čuruga, Mošorina i Žablja oterano u logor u Bački Jarak, a delom i u Gajdobru, Bukin i Sremsku Mitrovicu.[23] Nije jasno u kojoj meri je poseta generalnog sekretara KP Mađarske, Maćaša Rakošija uticala da se s ovom politikom prestane,[24] budući da su stanovnici Mošorina logorisani tek u aprilu 1945. g.[25] Po jednom nedatiranom spisku logora (koji verovatno potiče iz maja 1945.) u logorima  (samo) u Vojvodini je bilo 74.918 folksdojčera i 4.638 Mađara (od toga 3.632 u Bačkom Jarku).[26] Nije sasvim jasno kada su oni pušteni – u junu ili u jesen 1945, ali je sigurno da im je bio zabranjen povratak u ranija mesta življenja.[27] Po nekim podacima, posle završetka rata internirano je i oko 15.000 Mađara iz Prekomurja i Međimurja, a izvestan broj je i proteran u Mađarsku.[28] Da su se nove vlasti kolebale po pitanju dalje sudbine Mađara, svedoči i činjenica da je Državna komisija za repatrijaciju u maju 1945. smatrala da prema njima treba zauzeti iznijansirani stav, zavisno od njihovog držanja prema NOP-u. Pri tom nije bila sklona da podrži povratak iz Mađarske izbeglih Mađara, sem eventualno onih koji bi mogli da dokažu da su podržavali NOP.[29] Da se komunističke vlasti uprkos proklamovane nacionalne ravnopravnosti nisu ni same potpuno usvojile politiku koju su delimično počele da sprovode[30] vidi se po memorandumu koji je ministar agrarne reforme i kolonizacije Sreten Vukosavljević, ianče predratni nacionalistički političar, uputio ministru inostranih poslova Edvardu Kardelju i Milovanu Đilasu 23. septembra 1945. U njemu on predlaže iseljavanje 80.000 do 200.000 Mađara iz Vojvodine, koja bi inače, doslednim sprovođenjem agrarne reforme postala „mađarskija“ nego ikada. Radi sprovođenja ovog plana – uperenog ka stvaranju veće etničke homogenosti – on je bio spreman i na određene teritorijalne ustupke Mađarskoj.[31] Njegova ideja je ubrzo redukovana na razmenu stanovništva od po 40.000 ljudi sa obe strane. Pri tom se polazilo da je oko 40.000 Mađara već izbeglo ili bilo proterano u Mađarsku, a ovim planom je trebalo u Jugoslaviju naseliti pripadnike srpske i hrvatske nacionalne manjine iz Mađarske.[32] Određena varijanta te ideje je bila u opticaju i u Budimnpešti, ali se pre svega mislilo na preseljenje rasutih Mađara iz Hrvatske. Posle određenih pritisaka s jugoslovenske strane, dve zemlje su potpisale odgovarajući sporazum 22. septembra 1946, ali on nikada nije sproveden.[33]

Tokom 1945. godine, paralelno sa pokušajima da se smanji broj mađarskog stanovništva, tekao je i proces integracije u institucije novog sistema, koji će uskoro potpuno nadvladati. Mađari počinju da ulaze u Komunističku partiju, predstavnička tela, 22. jula 1945. osniva se Mađarski kulturnoprosvetni savez, otvaraju se škole,  neki Mađari dobijaju zemlju u sklopu agrarne reforme a 8. jula i 11. novembra 1945. učestvovuju i na lokalnim odnosno saveznim izborima. Tokom narednih godina taj proces integracije je nastavljen. On nije bio brz i lak jer je sa srpske strane postojalo nepoverenje, nacionalna netrpeljivost i majorizacija, a sa mađarske zatvorenost u sebe, apolitičnost, nepoverenje i mestimično iredentističke tendencije. Više godina nakon okončanja rata i proklamovanja nacionalne ravnopravnosti Mađari su ostali nedovoljno zastupljeni u rukovodećim telima i upravama preduzeća, a na nižim nivoima je prema njima i dalje postojalo nepoverenje, bez obzira na iskrenu želju jugoslovenskog vrha da omogući stvarnu nacionalnu ravnopravnost.[34]

Na kraju, možemo se zapitati, koji su razlozi uslovili da sudbine nemačke i mađarske manjine budu kakve su bile i zašto je došlo do različitog tretmana ove dve etničke grupe. Folksdojčerski autori kao razloge navode (potpuno ignorišući držanje folksdojčera tokom Drugog svetskog rata) želju za srbizaciojom teritorije,[35] izgradnju socijalizma zahvaljujući konfiskaciji nemačke imovine,[36] srpski nacionalizam,[37] uklanjanje nelojalne nacionalne manjine[38] ili pak kombinaciju više faktora.[39] Na osnovu svega napred rečenog, jasno je da smo mi najskloniji višekauzalnom objašnjenju koje podrazumeva da su i nacionalna mržnja (podstaknuta ratom, ali i starija), želja da se etnički „obezbedi“ teritorija, spreči eventualno ponovno korišćenje nemačke manjine za immperijalističke ciljeve Nemačke, potreba da se nemačkim imanjima pridobiju partizanski veterani  i da se stvori ekonomska baza socijalizma, zajedno uticali na postupak sa folksdojčerima. Za sve ovo u dokumentima i praksi postoje vrlo snažne indicije, iako ne uvek i čvrsti dokazi. Ono gde folksdojčerski autori sigurno greše je  zamišljanje nekakvog dugoročnog plana etničkog čišćenja. Pokazali smo da njega nije bilo. Iako je više autora gajilo takve ideje, one nisu bile plod zajedničkog rada niti jedinstvena politička platforma. Kako je došlo do donošenja konačne odluke nažalost još ne znamo, iako je očito da je do proleća 1945. godine postojala mogućnost da se politika prema Nemcima promeni kao ona prema Mađarima. Konačno, politika proterivanja Nemaca, čak i kada je usvojena na saveznom nivou, nije bila srpska stvar: Nemci su doživeli istu sudbinu i u Hrvatskoj i u Sloveniji, a jedino je njihov broj tamo bio manji. Sem toga, neki od glavnih planera proterivanja Nemaca su bili slovenački intelektualci. Iako su oni pravili planove pre svega za područje Slovenije, oni su se savršeno uklopili u planove za celu zemlju. U kojoj meri su na njih i uticali, iz dostupnih izvora se ne vidi.

Što se Mađara tiče, i tu imamo samo indicije zašto je došlo promene politike prema njima, koja im je posle relativno kratkog razdoblja omogućila da mogu da počnu da se integrišu u novo društvo. Izgleda da su odlučujuća bila razmatranja da su Mađari „manje krivi“ od Nemaca, da Mađarska nikad ne može da bude tako opasna kao Nemačka, kao i činjenica da će Mađarska biti socijalistička zemlja – što su Sovjeti već nagovestili.[40] Tek kada su osvetoljubive težnje dela stanovništva zadovoljene, broj pripadnika manjina (i mađarske, a posebno nemačke) umanjen a one socijalno i ekonomski znatno oslabljene, KPJ je počela da zaista sprovodi politiku prave nacionalne ravnopravnosti. Pri tom je baš represivno postupanje u prvim mesecima i godinama posleratnog razdoblja, kao i nepoverenje nižih funkcionera koje je trajalo još duže, otežavalo pripadnicima manjina da se sa više poverenja uključuju u novouspostavljeni društveni sistem.

---

[1]  Janjetović, Between, 230-248; Das Schicksal, 295-345; Arbeitskreis Dokumentation, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944-1948. Die Stationen eines Völkermordes, München 1998, str. 85-91. Bio je to deo evropske akcije sakupljanja reparacija u vidu (uglavnom) nemačke radne snage. (Josef Wolf, Zwangsarbeiter aus Ostmittel- und Südosteuropa in der Sowjetunion 1945-1949, München 2005; Pavel Polian, Against their Will. The History and Geography of Forced Migrations in the USSR, Budapest, New York 2004, str. 249-260.) I dok se ranije na osnovu folksdojčerskih svedočanstava verovalo da je deportovano između 27.000 i 30.000 Švaba iz Vojvodine (Das Schicksal, 96E.), najnovija istraživanja sovjetskih dokumenata pokazuju da se radilo o mnogo manjem broju koji se kretao između 10.935 i 12.364. (Polian, n.d., 259-260.)

[2]  O uslovima života u logorima v.: Leidensweg, I-IV; Das Schicksal, 345-587; Arbeitskreis Dokumentation, 125-270; Portmann, n.d., 249-255; Janjetović, Between, 249-277. O stradanju zatočenih Nemaca postoji i niz drugih publikacija, a i mnoge „zavičajne knjige“ o nekadašnjim nemačkim selima tretiraju ovo pitanje.

[3]  Branisalv Danilović, Gakovo i Kruševlje. Logori za Podunavske Švabe u Bačkoj 1945-1947, Sombor 2008, str. 31-91; Isti, Zaštita zdravlja stanovništva u Somborskom okrugu 1944-1947, Sombot 2005, str. 105-144.

[4]  Gotthold Rhode je tvrdio da je u Jugoslaviji stradalo 395.000 Nemaca, Wilfried Krallert 260.000, Gerhard Wolfrum 183.000, Johann Wüscht 68.664 civila i 28.948 vojnika, itd. (Up. Janjetović, Between, 328.)

[5]  Leidensweg, III, str. 945; Arbeitskreis, n.d., 313.

[6]  Danilović, Gakovo, 112.

[7]  Dragoljub Živković, Stradanje Vojvođana 1941-1948, u: Na putu ka istini, Novi Sad 2009, str. 60. Iako priznaju da broj nije kompletan, veliku razliku u osnosu na broj do koga su došli folksdojčerski istraživači, ovi autori objašnjavaju i činjenicom da je u Vojvodini broj Nemaca bio manji nego što su folksdojčerski autori pretpostavili. Pored toga, ne treba zaboraviti da se njihov rad ticao samo APV. Rezultati njihovog dosadašnjeg istraživanja u svakom slučaju baca zanimljivo svetlo na polnu i starosnu strukturu stradalih.

[8]  Da bi dokazali svoju tezu o genocidu, folksdojčerski aktivisti su angažovali i uglednog međunarodnog pravnika Ditera Blumenvica. (Dieter Blumenwitz, Rechtsgutachten über die Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944-1948, München 2002.) Po našem mišljenju, njemu nije uspelo da na uverljiv način dokaže postojanje genocida, tj. nameru da se folksdojčeri unište. (Zoran Janjetović, Da li su Srbi počinili genocid nad Podunavskim Švabama, u: Genocid u 20. veku na prostoru jugoslovenskih zemalja , Beograd 2005, str. 231-238.) Naše mišljenje u osnovi deli i Mihael Portman. (Up. Portman, n.d., 256.)

[9]  Đilas kaže da bi se jugoslovenske vođe možda i predomilsile (što takođe dokazuje da je načelna odluka doneta već ranije), da „Rusi, Poljaci i Česi“ već nisu odlučili da proteraju svoje Nemce, i da tu odluku nisu već delimično i sproveli. (Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd 1990, str. 410.)

[10] Geza C. Paikert, The German Exodus, The Hague 1960, str. 8-9.

[11]  Foreign Relations of the United States . Diplomatic Papers 1945, II, Washington 1967, str. 1323; Bilten MIP, 1, 20.I 1946, str. 6-7; Isto, 7, 4.VI 1946, str. 13; Repe, „Nemci“ na Slovenskem po drugi svetovni vojni, u: Nećak (ur.), str. 167; Portmann, n.d., 263-265; Milan Micić, Banat 1941-1948 (stradanja civilnog stanovništva), u: Na putu ka istini, 84. (Micić piše da su jugoslovenske vlasti u avgustu 1947. od sovjeta tražili da isele folksdojčere u sovjetsku okupacionu zonu u Nemačkoj, ali da su sovjetske vlasti to odbile.)

[12]  Portmann, n.d., 265-266; Janjetović, Between, 278-281; Nećak, n.d., 224-225.

[13]  Nećak, n.d., 228-229; Goran Nikolić, Život nakon skidanja s krsta, u: Nenad Stefanović (ur.), Jedan svet na Dunavu. Razgovori i komentari, Beograd 1997, str. 221-226.

[14]  Das Schicksal, 116E-117E; Janjetović, Between, 300-301; Portmann, n.d., 266-267.

[15]  Iako je zločina protiv Mađara bilo već tokom leta 1944. godine. (Sajti, n.d., 414-415.)

[16]  Ulepšavajući stvarnost, Zvonimir Golubović kaže „najverovatnije da je prvih dana oslobođenja bilo i nekontrolisanog ubijanja Mađara, među kojima je bilo i nevinih“. (Golubović, Uzroci, 339.)

[17]  Portmann, n.d., 269;

[18]  Golubović, Uzroci, 339; Portmann, n.d., 275.

[19]  Nedeljni telegraf, 18. i 25.IX 1996; Sajti, n.d., 443; Karakaš Obradov, n.d., 245.

[20]  Kasaš, Mađari, 179.

[21]  VA, Vojne oblasti, k. 1661, f. 1, d. 1; Kasaš, Mađari, 180.

[22]  Karakaš Obradov, 242; Sajti, n.d., 422-423; Golubović, Uzroci, 339; Kasaš, Mađari, 179-180, 184-189; Tibor, n.d., 102.

[23]  Kasaš, Mađari, 181-182; Golubović, Uzroci, 339; Portmann, n.d., 275-276.

[24]  Posle njegove posete u jauaru 1945. Tito je navodno izgrdio odgovorne vojvođanske funkcionere. (Kasaš, Mađari, 182; Portmann, n.d., 276.)

[25]  Golubović, Uzroci, 339.

[26]  AJ, F. 513, k. 25, III-3 / 139.

[27]  Golubović, Uzroci, 339.

[28]  Sajti, n.d., 437-438; Karakaš Obradov, n.d., 249.

[29]  Karakaš Obradov, n.d., 249; Portmann, n.d., 273.

[30]  Kasaš, Mađari, 191-192. U Vojvodini je 1945. po nekim podacima bilo 33.484 mađarskih učenika u 4.753 osnovnoškolska odelenja. (Kasaš, Mađari, 199.) Po drugim podacima, bilo je 30.865 đaka. (Đorđe Bajić, Škole i školski sistem, u: Vojvodina 1944-1954, Novi Sad 1954, str. 320.)

[31]  AJ, 97, 3/35; Kasaš, Mađari, 194; Sajti, n.e., 444-445; Karakaš Obradov, n.d., 245.

[32]  Do kraja 1945. godine, iz Jugoslavije je proterano 5.565 mađarskih činovnika koji su doseljeni tokom okupacije, kao i bukovinskih Sekelja. Ukupan broj izbeglica i prognanika iz Jugoslavije u Mađarskoj je krajem 1946. godine iznosio 44.545. (Portmann, n.d., 272.)

[33]  Sajti, n.d., 446-456. Ovakve migracione tendencije u srednjoj i jugoistočnoj Evropi su bile međusobno povezane: tokom prvih posleratnih godina Čehoslovačka je bila zainteresovana za iseljavanje Čeha i Slovaka iz Jugoslavije – da bi naselila krajeve iz kojih su proterani Nemci i Mađari. Iz Jugoslavije je iseljeno 5.000 do 15.000 Čeha i Slovaka. (Slobodan Selinić, Jugoslovensko-Čehoslovački odnosi (1945-1955), Beograd 2010, str. 333-351.) Sličan je bio odnos i Poljske. (Dušan Drljača, Kolonizacija i život Poljaka u jugoslovenskim zemljama od kraja XIX do polovine XX veka, Beograd 1985.)

[34]  Sajti, n.d., 462-479; Kasaš, Mađari, 195-200; Portmann, n.d., 275-282; Zoran Janjetović, Die ungarische Minderheit in Jugoslawien 1944-1955, u: Mariana Hausleitner (Hrsg.), Vom Faschicmus zum Stalinismus. Deutsche und andere Minderheiten in Ost- Mitteleuropa 1941-1953, München 2008, str. 159-164.

[35]  Leidensweg, I, 876-880.

[36]  Isto, 882-883.

[37]  Isto, 883-889.

[38]  Isto, 904-910.

[39]  Isto, 913-917.

[40]  Đilas, n.d., 411-412. U želji da se objasni promena kursa prema Mađarima, navođeno je i to da je među njima bilo određenog otpora fašizmu, što navodno, kod Nemaca nije bio slučaj. U stvari, da se želelo, i među folksdojčerima su se mogli naći oni koji su podržavali NOP ili koji bar nisu aktivno podržavali okupatora, ali je očigledno taj argument samo služio za opravdavanje političkih odluka.